|
Ноћ топла и пустињска. Озвездана. Гибли се лагано златним динама поиграва прекривајући трагове сандала и камиљих копита. У даљини тиња чаробна светлост Аладинове лампе уљарице. Под зидинама стража ужурбана. Бисаге најслађих урми, срцем бираних и руком обраних, уноси продавац песник у град. Крио се није, слободно се по чаршији шета. Невидљива копрена га скрива. Док сокаком ходи, не види га под оружјем чета. Од џелата га љубав сачувала а љубав је Пета страна света.
Пазар се рано отвара. Петлови су јутрос гласнији од зурли факира и од труба оних Јерихонских. Тезга је данас ближе пролазу којим се носиљке царске крећу. Пристиже Емина. Носиљка застаје. Сунце данас, ка Емини, поглед не омета. Она га је срцем изабрала на прошлом пазару. На данашњем је и он своје, срце поклонио.
Гледале су очи њене, у његове као небо плаве. Његове гледаше кроз вео, у два крупна и бистра смарагда. На грудима њеним, срп месечев бљесну и мала звезда златна. На његовим, сребрн Исус приковани на крсту дрвеном. Емина је урме поделила па се урми опет ужелела. Пред пазаром носаче је своје, љупким гласом тихо замолила, да прећуте да су га видели.
Ал Хаким бесни полуде и прободе неверне евнухе, чим урме угледа. У очима прелепе Емине, слепило своје пронађе.
Питала је дружбенице своје, шта јој ваља најбоље чинити. Рече им да до смрти воли, песника што урме на пазар доноси. И за Крст им рече, што на грудима његовим стајаше. Дружбенице љубоморне ништа не ћуташе. Ал Хакиму слатку тајну, Еминину казаше. Емина у ноћи, са двора побеже.
- На пету је страну света,
- босе ноге однеше.
- На двору је очи царске,
- никад више не видеше.
Млад се Месец скрио, и на кратко, звезде погасио.
А ветар је песком, босоноги траг, Еминин покрио.
- За Емином рајска врата,
- одмах беху затворена,
- врата пакла све до јуче,
- беху широм отворена.
Емина и Ја, и данас живимо заједно. На петој страни света. У љубави и слози. Тако је некада било и тако се у Багдаду живело, све док Ал Хаким, у бесу љубоморе, није запалио цркву Светога Гроба у Јерусалиму. Због Крста на мојим и Месеца на њеним грудима.
Векове смо провели у скривеној Оази. Затим смо се преселили у прелепи град Мостар где смо неговали диван врт са шедрваном и мирисним јасмином. У хладу старога нара, бележио бих стихове гледајући моју Емину како ибрик водом залива руже у башчи. Тихо певајући.
Једнога дана су почеле Мостарске кише. У невреме. Грмело је и пуцало и севало. У подне се ноћ навукла. Бунило се небо над Мостаром. Бели јасмин се од туге у башчи повио. Није хтео јадан, више да мирише.
- Ал Хакима лудог остависмо,
- амајлије низ реку бацисмо,
- вечну љубав нашу сачувасмо.
- Сад Крсташи бесни наиђоше,
- витку Дугу над реком срушише,
- мирисну нам башчу заораше.
- Крст са српом кани војевати,
- ваља нама опет путовати,
- вечну љубав нашу сачувати.
- Да нам ватра не спали бокоре,
- да и Пету страну света не покоре,
- да љубављу обновимо дворе.
Склопих свитак стихова последњих. У перницу перо похраних. И семенку зрелога нара. Распукле од страха, гранате са грана, на калдрму почеше падати. Просула се до обале, рубин срма црвена. Столетног нара суза крвава, испрати нас на далеки пут.
- Урма је слатка, у оази мира,
- нашла себи свој пар.
- Нежно је љуби и цвет јој пружа,
- млади мостарски нар.
На дуже нам је Сунце, са Мостарског неба отишло. Неретва се наша у горку кап скупила. Силна нам је туга Мостар замрачила. Мостарска је киша Дугу изгубила.
- У Неретви, камен лежи,
- од Моста се, одвојио.
- Стајао је, на сред Дуге,
- љубављу се, он хвалио.
- Из Неретве, камен гледа,
- на њем срце, уклесано.
- Није стрелом, прободено,
- већ словима, украшено.
- На Неретви, Мост је био,
- попут Дуге, што се свио.
- Обале је, две љубио,
- једну љубав, упамтио.
- Сетите се, старог моста,
- кад гледате, у даљину.
- Подигните, увис чаше,
- за Алексу и Емину!
Групи „Мостарске кише“ на дар
- Сетите се Старог моста...
- У Неретви камен лежи,
- са средине старог Моста,
- са високе наше Дуге,
- скочио је он од туге.
- Из Неретве камен гледа,
- срце Моста скамењено,
- није стрелом прободено,
- већ словима окићено.
- На Неретви Мост је био,
- попут Дуге што се свио,
- обале је две љубио,
- једну љубав упамтио.
- Сетите се старог Моста,
- погледајте у дубину,
- подигните увис чаше,
- за Алексу и Емину.
О аутору:
 Анђел Милун је рођен 1950. у Љубљани. Дипломирао је на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду 1974. Редован је члан Удружења Ликовних Уметника Србије, и AIAP при UNESCO од 1975. са статусом слободног уметника. Више пута је самостално излагао у земљи и свету. Аутор је многих дела изведених у јавним просторима.
Карактеристика професионалног деловања аутора је мултидисциплинарни приступ стваралаштву снагом немирног истраживачког духа. О том немиру говоре многе активности које га чине уметником концептуалне мисли а поетског сензибилитета.
Можда сте га видели у зеленилу баште његовог атељеа крај града, како стране света алатом ратара у годишња доба претвара, или га чули како пева своје стихове, док обликује рељефе на Корусу Полијелеја за храм богиње Мира ... а можда сте га срели у древној Елади, по морима Јоније и Егеја, где као капетан Ангело већ годинама лађом на једра, попут Одисеја, ветрове лови и плови, трагајући за „Златним руном“ изгубљеним у простору Хомерове и времену Кларкове Одисеје.
Толико о уметнику који је уз благослов Олимпа и Атоса, скративши презиме, обезбедио себи крила; а како се до суштине стваралачког рада долази опсервацијом природе из сопственог угла, може се рећи да је лет бескрајним небом и морским плаветнилом, особени кредо аутора Милуна Анђелковића који своја дела потписује именом Анђел...
или...
- The man who founded .Bluepeace.
- YU Belgrade
- тел/фаx: 00381 11 454 430, студио 894 756.
- е-пошта: angelo@bitsyu.net
Београд, фебруар 2004.
|