|
U organizaciji Ambasade Bosne i Hercegovine u Beogradu, Centra za mir i multietnichku saradnju iz Mostara i beogradskog Muzeja istorije Jugoslavije, nedavno je u Galeriji Muzeja istorije Jugoslavije otvorena izlozhba ”Stari most – spomenik mira” posvec'ena istoriji izgradnje, rushenja novembra 1993. godine i obnavljanja Starog mosta u Mostaru koje je u toku. Izlozhba je u Beograd stigla nakon proshlogodishnjih gostovanja u Bechu, Zagrebu i Sarajevu.
|
|
Mnogo je solidnih dvojki u bivshoj Jugoslaviji podeljeno na temu ”Mostovi u delu Ive Andric'a”. Pre ratne amnezije, svi su znali da je Andric' malo koje ljudsko delo smatrao vrednijim od mostova. Zashto? Pisac je objashnjavao da je most mesto gde je chovek naishao na prepreku i nije zastao, i da je nasha nada ”uvek na drugoj strani”. Fridrih Niche je choveka poredio s mostom, verujuc'i da je ljudski ”napor premoshc'enja” osobina najdostojnija ljubavi. ”Zhivot je tanak most nad bezdanom, ali ne treba se plashiti”, uchio je rabin Nahman iz Vroclava.
|
Adnan Terzic' otvara izlozhbu u Beogradu
|
|
Kad se izgovori rech ”most”, ja ugledam uvek isti luk, koji je chetiri stotine godina stajao uokviren nebom i brdima, koja menjaju boju. Govorim o mostu koji je ugradjen u ime Mostara i u generacije njegovih ljudi. Iz dvorishta svoje kuc'e na Brankovcu dubokim ochima ga je gledao pesnik Aleksa Shantic'. Na njemu je zastajala moja prababa, obuchena kao osoba iz etnoloshkog muzeja. Prelazio ga je moj deda na svojim svakodnevnim shetnjama oko grada. Baba je pazhljivo stupala po njegovom skliskom kamenu, dok je, uz ritualne uzdahe, vukla cegere sa pijace. Majka je sa svojih prozora gledala kako zavese kishe padaju po krovnim plochama njegovih dveju kula. Tih posleratnih godina, ona se sita nasmrzavala, zhivec'i u lepoj kamenoj kuc'i iznad mosta. Otac je tu dolazio da joj se udvara i da dele nekakvu chorbu koja je njima izgledala romantichna a meni stidno-sirotinjska. Svi parovi iz mog privatnog Makonda, zagrljeni su prelazili most. Da je neko upitao prosechnog Mostarca: ”Taj most ili tvoj zhivot?”, podozrevam da bi mnogi izabrali zhivot – ali sa jakim osec'ajem grizhe savesti.
U XIX veku, zapadni putopisci su ga chesto nazivali ”rimskim mostom” jer nisu mogli pretpostaviti da je neshto tako skladno napravio islamski arhitekta. Uvek me lichno vredjala ta kultur-rasistichka pretpostavka. Klasichna otomanska arhitektura sa svojim ornamentima, kultom svetla i vode, jeste suptilnost sama. Jednom sam napisao da je ruka koja je napravila Stari most bila ruka bozhja a da ju je na glavu, kad ga je bolela, i na srce, kada se kleo, polagao neimar Hajrudin, uchenik velikog Sinana. Poredio sam taj most sa islamskim prozorom kroz koji je topli dah Mediterana prodirao u kontinent. Chudim se ljudima, spremnim da se odreknu ijedne forme uljudjenosti kojoj su imali srec'u da budu izlozheni. Shto se mene tiche, moguc'e je da mi je Stari most podario ideju sklada, po kojoj merim lepotu stvari koje sam kasnije sreo u zhivotu.
Kada bih doshao u Mostar, most bih posetio poslednji. Njushkao bih po najzabachenijim mahalama, obrac'ajuc'i pazhnju na mirise, chemprese, kuc'e sa ”lahkim odajama”, cvetove nara i oleandre oko Radobolje. Tek nakon odlaganja, nalik na tremu, popeo bih se na most. U proshirenom prostoru vitlale su bele mlinice i Koski Mehmed-pashina dzhamija. Zelena voda je vrtlozhila. Kako je visok!, pomislio bih uvek. Chudo je delovalo. To je bilo to.
|
Sa izlozhbe ”Stari most – spomenik mira”
(Foto: Andjel Milun)
|
|
Zaplakao sam kad sam chuo da je srushen. Filmski snimak rushenja video sam godinama kasnije. Zabezeknuto sam zurio u topovski udar jedan, pa josh jedan. Dim! Most koji pada! Moj prijatelj je znao choveka koji ga je srushio. Dugo su redovno vecherali zajedno. Bio je normalan chovek, kazhe. Jedan u galeriji normalnih ljudi koji su ukrasili ovu deceniju.
Deset godina nisam dolazio u Mostar. Nisam zheleo da mislim na sve strahote koje su se desile. U drugom Milenijumu, u drugoj inkarnaciji doshao sam ponovo. Hodao sam kroz surealan grad. Kontrast izmedju novih i izreshetanih zgrada bio je da se smrznesh. U parku u Liska ulici nalazilo se groblje. Red kuc'a preko puta gimnazije u koju su mi ishli otac, majka, tetka, stric... lichio je na Berlin iz 1945. Nedaleko odatle su radile mermerne poslasticharnice i kafic'i koji bi ukrasili neku minhensku ulicu. Iz zapadnog se u istochni deo grada prelazilo normalno. Obishao sam selo kraj Mostara, u kom su zhivela brac'a mog dede. Njihove kuc'e su bile bez krovova. Samo jedan chovek se vratio. Odvezao sam se do srushene crkve u kojoj je moj pradeda sretao Aleksu Shantic'a. Sa nasheg groblja s pogledom zurio sam pravo u mesto gdje je bio most.
Onda sam se spustio u stari grad i, kroz nekakav kameni prolaz, prishao mostu. Suochio sam se sa dubokom tishinom, kao da je most bio zvuk. Tankim metalnim mostom, prohodao sam ”po vazduhu” nad Neretvom i mislio: nikad ga nisam video iz ove perspektive. Paradoksalno, grad mi je sa svojim mirisima, kanjonom, kulama, izgledao lep chak i u tom stanju. Bio sam kao naduvan od osec'aja duboke nerealnosti, od realnosti... koja nije verovatna. Izronjeni kamenovi, koji su nekad bili deo mosta, lezhali su poslagani na pec'inu. Ne znajuc'i shta bih sa sobom, otishao sam da brojim te kamenove.
Proshlog leta sam posetio Mostar sa svojom americhkom prijateljicom. Zalivali smo jegulju ”misnom” zhilavkom na Rondou i shetali kroz tunele platana. Budili smo se u obasjana mostarska jutra. Veliki sjaj bio je iza zhaluzina. U glavi mi je treshtala muzika iz filma Mediteraneo dok sam je vodio ka prodavnici c'ilima u Potkujundzhiluku. Vlasnik radnje nam je objashnjavao smisao utkanih znakova. Ovo je simbol spiritualne chistote. Onaj tamo zrachi ”jednostavnoshc'u do savrshenstva”. Obrnuta kamila je simbol besmrtnosti. Izashli smo iz prodavnice u kojoj su c'ilimi prichali priche i osvrnuli se na zhivi svet oko nas i njegove simbole. Leptir kupusar je bio simbol jednostavne lepote. Kiselo drvo, koje je virilo iz rushevina, bilo je simbol proshlog rata. Usred tih simbola, neki siromashak je prodavao par starih cipela. Dok sam svojoj americhkoj goshc'i ”objashnjavao stvari”, smrznuta sentimentalnost je pochinjala da klizi kao neki unutrashnji glecher. Zaplakao bi chovek da ne prevodi. Ushli smo u dvorishte Koski Mehmed-pashine dzhamije, u kom je shadrvan slavio Boga i odakle je pucao pogled na most. Bio je pod skelama. Chinilo mi se da radnici rade brzo. Neko je rekao da taj obnovljeni most nec'e biti most nego spomenik mostu. Mnogi su obec'ali da c'e on biti ”lepshi i stariji” – zato shto je kamen uzet sa Hajrudinovog kamenoloma, samo iz dubljeg, geoloshki drevnijeg sloja. Dok su se radnici dovikivali trideset metara iznad vode, leptir kupusar je sletao na kiselo drvo. Smokva je mirisala mirisom mog detinjstva. Dva divlja macheta su se igrala, prevrc'uc'i se jedno preko drugog. Most se, iz sveta Platonovih ideja, vrac'ao na zemlju.
(”Vreme”)
|
|
Zadnja izmjena: 2004-07-15
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Chasopis Most · Mostar · Bosna i Hercegovina
Design by © 1998-2008 Haris Tucakovic' · Sweden
|
|