|
Прослава 20 година од одржане Олимпијаде уједини читаву земљу, зближи је са сусједним државама и све нас подсјети на тај славни догађај којег многи памте са дубоком сјетом, покојом сузом, и великом тугом на тај јединствени тријумф свих нас у та „добра стара времена“.
Многим учесницима такмичења што освојише највиша признања заискри бисерна суза у оку и задрхта глас кад проговорише о том, сада ишчезлом добу, које још живи само у слатком сјећању дубоко запретано пепелом прошлости у најскривенијем кутку срца што радосно закуца кад се поново ужеже олимпијски пламен...
Тада и наш Јуре Франко (симпатични Словенац) освоји завидно мјесто у натјецању на велики понос свих нас, па се породи и позната крилатица „волимо Јурека више од бурека“...
Насмијеших се, сјетивши се Бојана Крижаја (исто Словенац, наша велика спортска узданица) када заборави поздравни говор па га публика подржа громким аплаузом а он охрабрен тиме вјешто се снађе и кратко импровизова оно што је заборавио.
Некадашњи сјај и љепота Сарајева и цијеле БиХ путем ТВ-екрана уплови у домове 2,5 милијарди становника свијета. Нажалост и ратне страхоте и биједа сможденог и убијеног Сарајева обиђоше читаву Земаљску куглу која сазна за сарајевску трагедију, све то видје преко 6 милијарди људи јер тада се обистини други дио народне пословице из наслова овога текста... „Мржња и раздор могуће онемогуће“.
Али као што рече једна пјесма, „нећу да гасим сунце што са неба сја“, јер желим да чувам слатку успомену на то минуло доба не прљајући га суморном и отужном сликом садашњости и блиске ратне прошлости.
Не, нећу, доиста никада „угасити сунце што у мени сја“, поготово на данашњи дан – Дан заљубљених – Валентиново, живимо за љубав и због љубави!
Бугојно, 14.02.2004.
|