|
Сада, у овоме свевртлогу, када су још затегнуте многе нити, људске, комшијске и међувјерске, немамо ништа јединствено. Ни државу, ни владу, ни војску, ни образовни систем. А хоћемо у Европу. Хоћемо да се ослободимо ратних траума и сиромаштва. Мало морген!
Знано је да је у повијести више пута истицано, и данас се истиче – да нам није било Турака, па Аустроугарске, Њемачке, Италије и других, да су нас остављали на миру – да бисмо имали једну земљу, једну културу; имали бисмо у свему равноправне народе и народности који би имали исту и недјељиву судбину, што, наравски, подразумијева етничке, културне и све друге посебности.
А знано је да се ни стари Словени нису дијелили на „источне“ и „западне“, на цивилизоване и освајаче, на католике, православне и муслимане, на Европу и Азију.
Јесу странци распарчавали наше народе и у нашу свијест усађивали туђе идеје, а међу нама сијали мржњу и нетрпељивост. Сада ми, између се, развијамо мржњу, подвојеност и разлике. Бајрактари тога су наши страначки лидери, опсједнути феноменом националног, што је за њих неприкосновени циљ и апсолут. Атрибут „своје“ културе, „својег“ језика иза којег се заклањају, атрибут је њихове тежње за владањем. Иако су језик и образовање дио културе, а њена примарна сврха јесте да повезује људе и генерације, да их прожима истинским, заједничким вриједностима, да их оплемењује и надахњује на нивоу на коме „наше“ и „ваше“ постају релативна одређења.
Тако се данас, кобајаги, и СДА и ХДЗ у Мостару залажу за Мостар, као нормалан, јединствен град. Лијепо замишљено, али од стварности далеко, можда стотину свјетлосних година.
И почетком рата, као и почетком мира било је у Мостару „злобника“ који су говорили да помирење ових странака и њихови партнерски односи неће дуже трајати од једне хефте, јер ни у СДА, ни у ХДЗ – свеједно – нису били свјесни на какав их танак лед навлачи друга страна.
Један уважени грађанин, интелектуалац (који је давно иступио из свих странака) сматра да је мостарски народ дебело погријешио што је за њих гласао (и што ће, можда, опет гласати) и да ће проћи као што пролазе сви који „са ђаволом тикве саде“.
У овдашњој свакодневици, тако рећи, нема ни мање ни много више противурјечности него другдје. Али, има неких назнака које у посљедње вријеме потврђују те противурјечности.
Овог чланкописца и мостописца, оне уопште не занимају. Њег интересује: хоће ли у данима и годинама што долазе оживјети привреда, хоће ли бити посла. Хоће ли се, коначно, ујединити Гимназија, два универзитета (свеучилишта), два медицинска центра, два...
Хоће ли бити слободе и мира, хљеба и пијаће воде... све остало је минџин дим.
|