|
Гледао сам га с Титом у кругу „Сокола“ у Мостару на смотри јединице Територијалне одбране, а резервни капетан, Јоле Муса предаје рапорт.
Десет дана касније, пред Бијелим двором, опет је с Титом, дочекује учеснике Самита Несврстаних.
„Кад је Иди Амин ступио на црвену стазу Тито ми шапче: Но, богати, Џемале, погледај овог. Овај исто велик ал гаднији од оног твог капетана у Мостару“, прича пред Јолом и рајом, у Коњусима. Јоле се није јутио, касније је и сам често и радо препричавао згоду. Било је неког очинско – синовљевског односа између та два, по свему велика Мостарца...
Гледао сам га на Мусали, давно минула поноћ, прати на спавање пензионисаног конобара, другара из дјетињства, којем је шећер ударио у ноге.
„Само ме ти, Шице, ухвати под руку и ништа не брини. Смјестиће тебе Ђемац у кревет.“ Гледао сам га преко Титовог моста, иде с Гадафијем, киша. Он је гологлав, Гадафи у кабаници, под кукуљом.
„Скини му, Ђема, ту кукуљу да га видимо“ довикне неко са стране. Скине. Гадафи га гледа зачуђено, он шири руке, показује на народ натискан по тротоару, па се смију обојица... Гледао сам га на фотографији: ставио унучиће на кољена, кошуља кратких рукава, насмијан. Умио је да се смије и памтим га тако, а уз један 14. Фебруар, Дан ослобођења Мостара, гледао сам и како плаче пред пјесмом мостарских дјевојчица о том Дану до којег много његове скојевске раје није стигло...
Гледао сам га како се ватри под Бијелим бријегом, како здушно аплаудира момцима у црвеном што јуре фудбалску лопту...
Гледао сам га на Петровој Гори, Десета смотра извиђача Југославије, десетине хиљада момака и дјевојака, од Вардара па до Триглава, на пољани, са заставама и у униформама, као цвјетови. Почасни предсједник, сједи у првом реду с вођама међународних делегација, руководством Хрватске и извиђачким старјешинама на дрвеној дасци положеној на два пања. На позорници сам, водим програм. Мало-мало диже палац, охрабрује ме. У једном часу она даска пукне, сви се стровале на земљу. Неугодна ситуација, мук. Прокоментаришем у микрофон: „Пала нам је влада, надам се без већих посљедица.“ Сједи на земљи, пријети прстом, а смије се. У планинској кући, на пријему, зове ме. „Све си купио од оне фурде, Вољевице. То је само њему налик. Слушај, хајмо на терасу да попричамо. Реци Луки да нам пошаље по шљиву, добра им шљива, и мало мезе, а нек каже оним пољским харцовима да ћу их послије примити.“ Пита шта има ново у Мостару, каже да „Кише“ морају имати љепше костиме, а тјера ме да једем. „Сув си, брате, ко грана. Мораш јести. Гледај у мене социјализма“ – тапше се по стомаку...
Гледао сам га у врх свечаног стола, у башти Дома ЈНА на ручку с друштвено политичком и економском Херцеговином, а на дну стола смо Ицо и ја као нека култура. Скида кравату, откопчава кошулу, припекло. Прилази му Мате Бароти, конобар у свечаним градским приликама, пита: „Друже, предсједниче, шта ћете попити?“ Ицо га предухитри: „Виски, што му је и рахметли бабо пио.“ Тишина је, а он се се поче грохотом смијати. Остали прихвате. „Фурдо мостарска“ вели...
Недјеља је, јутро је, љето је. Сједимо на Рондоу, прва јутарња. Маса свијета, доста млада, пролази Рондоом и окреће према Балиновцу. Пита гдје ће тај свијет тако рано.
Кажем: „На мису.“
„Увијек исто. Оних поратних година поставе ме за предсједника Народног одбора среза. Најави ми се група Мостараца, Муслимана. Хоће мејтеф. Те се ја припремим. Ево их зором, 5-6, старији људи, све их знам. Како на врата, устанем, поздрављам: Добро јутро другови, изволите. Одздрављају, рецитаторски, углас: Сабахајролус, Ђемага. Гдје ме нађоше, никад ме нико није звао Ђемага. Рукујем се са свима, понудим да сједну, питам је ли кафа по ћеифу? Веле да су прву већ попили али може једна „Предсједникова, на државни трошак.“ Е сад ћу и ја мало по њихову па се правим невјешт, питам: којим хаиром, другови? Кажу. Па ја почнем. О новим временима, о обнови и социјалистичкој изградњи, о приоритету обданишта, основних и средњих школа, а након финих двадесетак минута поентирам с братством и јединством. Ћуте. Мислим: ево их, легли. На то ће најстарији: „Дина ти, Ђемага, јеси ли ти ишао у мејтеј?“ Опет ме нађе. Зна да сам му са сином ишао, те шта ћу, кажем: јесам. Дочека ме на прву: „Па шта ти фали, ето би два добра Влаха од тебе могли направити. „Пропаде ми прича. Ето вас тамо, велим... Не можеш ти ништа народу на силу наметнути, а Мостарцима поготово.“...
Гледао сам га како се весели с тим Мостарцима, приватно, у црвеном салону хотел „Неретве“. Пар из умјетности, пар из новинарства, пар из његових школских клупа; градски свијет... Табире се сјећања, причају вицеви, гемишта... У неко доба пита: „Зна ли ико гдје је онај Карић, да га зовемо и комплетирамо.“ Телефоном, с рецепције, нађем Фадила у Чапљини, у „Могорјелу“. Таман завршили свирку, пакују инструменте. Велим тако и тако, Џема пита за тебе. Обрадова се. Након пола сата чујемо хармонику низ степенице, а онда се појављује Фадил и почиње: „А мој Аљо црне очи.“ Устаје, подиже руке, иде према Фадилу, пребаци му руку преко рамена, пјева с њим ... Остало се до пред зору. Говорио је: „Нема пјесме над ‚А мој Аљо црне очи‘“...
Гледао сам на тв-у 17. јануара 1977. крхотине авиона на снијегом попрсканим падинама планине Инач, код Крешева. Није мушки – плакао сам. Нисам због функције, она је надомјестива. Плакао сам за финим човјеком, Џемалом Биједићем, који није. За Разом, за свих 8 настрадалих... Над тугом оних који су их чекали, а неће им доћи...
Сутрадан ме одреде да водим програм радио Мостара. Сви југославенски тв и радио центри, од републичких до локалних, емитују класику, посмртне маршеве. Сува, депримирајућа погребна музика, без пјевања. Ред музике, ред телеграма. Од Титовог из Триполија до камарата из Рудника мрког угља у Мостару... Онда замолим Џему Шуњу, тонца да припреми „А мој Аљо црне очи.“ У најави кажем сјећање на ону веселу ноћ у хотел „Неретви“ па крене пјесма. Први се успио јавити један друг, званично. Да ме пита јесам ли полудио. А онда је звао обичан народ. Њихова туга није оскрнављена... Јесте Џемал Биједић био Власт. Али јесте, уз Мујагу Комадину, најпоштованији и најобљубљенији народни трибун којег је Мостар родио. Јер су увијек, и прије свега, били Мостарци...
Отуд ово неутрнуло, драго сјећање уз тужан датум.
|