|
За сву пажњу, подршку и пријатељство Душко Трифуновић се сјајно одужио Новом Саду, али исто тако и Нови Сад се одужио Душку. За шездесетогодишњицу књижевног живота и рада приређен му је, у новембру 2005. године, величанствен концерт у Српском народном позоришту. Компанија Инстел увела је књижевну награду (Душко је први њен добитник) која ће се звати Душковим именом. На дан комеморације, градоначелница Новог Сада, Маја Гојковић, у сали Матице српске прогласила је Душка Трифуновића градоначелником поезије и пјесника Новог Сада. Да би за сва времена почивао у Сремским Карловцима.
Пјеснички, а босанскохерцеговачки и југословенски великан поезије, Душко Трифуновић најљепше и најплодније године живота оставио је у Сарајеву. Преко три деценије.
– У Сарајеву сам написао своје најбоље пјесме, дјеца су ми се тамо родила, гроб мога оца је тамо, па сам се трудио да заслужим и у том граду добијем улицу кад умрем, библиотеку да назову мојим именом. Али сада ће Сарајево имати толико много ратника и хероја … мене неће ништа запасти.
Хоће ли Сарајево умјети да мисли, као што је Душко пјевао у њему, и да му се одужи? Други су то већ учинили.
У обимном, а сјајном есеју о Душку Трифуновићу, у књизи Часна доколица, пјесник Перо Зубац записао је и ове редове:
– Млади песници су га својатали као учитеља, стари су му меркали мане. Деца су га волела, учитељи цитирали, рецитатори казивали, најпознатији певачи певали; они који су планирали подмлађивање наших академија избрисали су га са спискова унапред. Неко ко је народни не може бити у елити. Неко ко је свачији, није ничији. Неко коме верују на невиђено, неће веровати наслепо.
Власт је више пјеснике прогањала, него ли је поезију читала, па зато улицама, трговима и школама даје имена за која нико није чуо.
Уосталом, Душко Трифуновић је себи, за живота, подигао споменике на које рђа никада неће пасти, које нико неће рушити. Оставио је за живога 84 књиге пјесама и четири романа. То је пјеснички обелиск који сија на све стране и на даљине. И сам Душко нам је поручио: – памтите ме по пјесмама мојим!
И три књиге штампане у поводу годишњице смрти, 28. јануара 2007. године, су најљепши темељи тог обелиска. Оне ће се уклопити у прелијепи споменик од мермера који ће красити Брдо Черат, на градском гробљу у Сремским Карловцима. На четири стране Новог Сада четири великана: Змај Јова, Бранко Радичевић, Мика Антић и Душко Трифуновић. А што се књига тиче Душкову поезију не треба објашњавати већ читати и памтити, а кроз музику га и слушати. Душко је академија сам по себи.
Ко има Душкове књиге поезије – има велико духовно богатство, а оно свима треба.
|