|
Изведена дилема можда и није толико интересантна, али повезана са трећим ликом, са трећом особом истог имена и презимена, још једним забиљеженим Радовцем Вукановићем, засигурно ће заинтригирати будуће истраживаче. Та трећа особа је стручној јавности далеко познатија, интересантнија и одвећ проблемска. Наиме, један очувани епиграфски натпис уклесан у живој стијени у Новковића кланцу у Хутову у близини Хаџибегова рибњака, уз средњовјековни пут који води из Хутова у Вељу Међу наводи извјесног Радовца Вукановића, цариника код, опет, извјесног војводе.7 Натпис гласи: „Асе пише Радовац’ Вукановић’ куји знах’ ц’рину у војеводе и дог’ му не сгриших’ пријетеле не изгубих’“.8
На основу овог натписа Марко Вего је сачинио конструкцију о ’плочи срамоте’ и несретној судбини цариника Радовца Вукановића за коју је сам био крив.9 Основица Вегине приче о ’плочи срамоте’ стоји у тумачењу наведеног „дог’“ које је протумачио са „док“. Тако протумачена заиста би могла служити као опомена путницима који крај ње пролазе („Асе пише Радовац’ Вукановић’ куји знах’ ц’рину у војеводе и док му не сгриших пријетеље не изгубих“). Но уколико би наведено „дог“ протумачили са „дуг“ добили би потпуно другачију, нимало срамотну слику по Радовца Вукановића („Асе пише Радовац’ Вукановић’ куји знах’ ц’рину у војеводе и дуг’ му не сгриших’ пријетеле не изгубих’“). Било би тада да је Радовац свој посао примјерно радио, да је свој посао поштено завршио те да војводи није остао дужан нити да је својим осјетљивим послом цариника закидао друге и остајао омражен. Но, је ли ’дог’ ознака за ’дуг’ или ’док’. Уколико дилема није интригантна у овом правцу, новији приступ овом натпису би могао барем разријешити питање егзистирања ’плоча срамоте’ и њених пратећих димензија и импликација, прије свега јавних порука о моралним вриједностима у средњовјековним друштвеним срединама. Прича Марка Вега је заиста идеална за шира промишљања, па уколико би се могла потврдити била би користан примјер, између осталог и за сагледавање правног система. Свакако у том правцу није експлоатирана.
У покушају да дође до временског одређења овог натписа Марко Вего је оријентацију нашао у његовом садржају, гдје је кључни моменат било помињање „војводе“. Одбацивши у проблему царина препознатљивог кнеза Гргура Николића, а он је био само кнез, Вего се одлучио за војводу и ’цариника који је био у служби Хранића’ напомињући да се томе ’не противе ни палеографске особине слова у натпису’, мада их по неким карактеристикама уопће не наводи. У цјелини, отуда смо и били храбри у разговору са врсним епиграфичаром у дилеми ’дог’. Доњу границу за датирање овог натписа Вего је имао у 1404. години када Косаче посједају Попово, а поред Сандаља Хранића, за кога се децидно није опредијелио као оквира за горњу границу, Вего је помињао и његовог насљедника војводу Стјепана Вукчића.10
Овој отвореној проблемској цјелини прилазио је и Павао Анђелић. Држећи да је царина у средишту рјешења, Анђелић се заложио за виђење да се ради о познатој царини властеле Николића на Заблатку у Хутову, а да се помињани војвода не треба везивати за војводу Сандаља Хранића већ за војводе Радоја или Вукашина Николића.11
Тешко је знати тко је и колико је у праву. Прецизности свакако нема. Могућности су и шире него их подразумијевају дати оквири двојице врхунских истраживача. Безимени војвода, Радовац Вукановић, цариник и царина могли би се приписивати и другим, не само Косачама и Николићима, него и Санковићима и, мада у скромним временским оквирима и Павловићима. На примјер, нисмо сигурни на кога је мислио кнез Гргур Вукосалић (Николић) 1418. године када је одговорност за царину на Заблатку приписивао ’наводу зла чловика’12, да ли војводе Сандаља Хранића или, можда, војводе Петра Павловића. И неке друге проблемске ситуације могу показивати да је више актера у игри.
И без тога дилема остаје. Држимо да би палеографске особине могле да профилирају ситуацију и доведу у вези са могућим војводом барем на хронолошки стабилној линији: Санковићи до 1404, Сандаљ Хранић до 1435, даље Стјепан Вукчић и Николићи.
* * *
Враћајући се нашем тематском правцу, различито поимање садржаја епиграфског натписа повезујемо са раније помињаним у истом имену и презимену. Констатирамо да је тешко довести у јасан склад сву тројицу, двојицу или можда овдје презентирану једну особу – Радовца Вукановића, а да задовољимо сва питања која у цјелини произилазе из трагова који су предочени. Вего и Анђелић нису пред собом имали показатеље из прва два примјера, осим поменутог натписа. Преостаје да нагађамо како би се данас према свему поставили.
Поред наведеног немамо нових података који би помогли расвјетљавање ове контроверзне ситуације. Према нашим подацима име Вукан је остало доста ријетко забиљежено у дубровачко-босанским оквирима, а изведено презиме Вукановић, знаковито за будућа истраживања, имамо пред собом као познато само у овим случајевима уз име овдје навођеног Радовца Вукановића.
Могло би стајати да је први примјер, који пружа најмање полазишта, управо могући оквир за повезивање са другим примјером. Први примјер је погодан за повезивање и са трећим примјером. У цјелини, идеалан хронолошки склад по којем би се радило о једној особи кроз сва три примјера, а који је остао забиљежен у различитим ситуацијама сметају обриси непознаница ширих токова друштвених кретања. Ради рјешења, заузимањем за одређени правац, а које се јасније не разазнаје у нашој понуди, овој малој мистерији не одузимамо ништа од изворне јединствености већ, немоћно, продужујемо животност отварањем овог изазова за будуће истраживаче.
____________________
1 „Dobrecho de Vergato homo ser Aluisii Mar. de Goze … Eo quia de domo ipsius Doberchi noctis tempore sibi furtiue accepius fuit irchis unus de quo furto dixit suspicare supra Iuan et Radad Oliuerouich de vlachis Cressoeuich propter informationem sibi datam per Radouaç Vochanouich hominem Sandagl“ (12.10.1427. г.), Државни архив у Дубровнику, Lamenta de foris, VII, 234.
2 „Radouaç Vulchanouich vlach Primilouch … Dobruoy Pribilouich Subaç yperperos nonaginta“ (15.09.1429. г.), DAD, Debita Notariae, XIV, 333.
3 „Radoueç Vochanouich de Primilouith et Budisauus Radoeuich de Poscogliani de Cerba homo Raichi“ (06.09.1430. г.), DAD, Debita Notariae, XIV, 427.
4 „Radouaç Vochanouich ex vlachis Primilouich et Budissauus Radoeuich de Neuesigne“ (08.10.1430. г.), DAD, Debita Notariae, XIV, 438v.
5 „Ego Radovaç Vuchanouich vlachus de Primilouich“ (27.04.1431. г.), DAD, Debita Notariae, XV, 55.
6 „Ego Radovaç Vochanouich vlachus Primilouich … Radossauo Rutoseuich yperperos centum decem usque ad festum Sancte Marie de mense septembris proxime futuris“ (29.07.1432. г.), DAD, Debita Notariae, XV, 239.
7 Марко Вего, Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине, Књига 1, Земаљски музеј Босне и Херцеговине, Сарајево 1962., 48-49.
8 М. Вего, Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине, Књига 1, 48-49.
9 „Садржај натписа жели да нагласи да је на каменој плочи уписао своје име цариник Радовац Вукановић који је једно вријеме редовно и без грешке исплаћивао неком војводи царине, и док се држао свих прописа, имао је много пријатеља. Кад је Радовац погријешио, тј. када није исплаћивао уредно царине које су припадале војводи, тада га је војвода казнио, и усљед тога је Радовац изгубио своје пријатеље. Из натписа се разабире да је војвода присилио Радовца Вукановића да напише поменути текст у натпису да би га путници могли прочитати када пролазе тим путем. Таква плоча сматрана је плочом срамоте“, М. Вего, Нови и ревидирани натписи из Херцеговине, Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине (Археологија) 15-16 (1960-1961), Сарајево 1961., 259-286, 282.
10 М. Вего, Нови и ревидирани натписи из Херцеговине, 282.
11 Павао Анђелић, Средњовјековна жупа Жаба, Херцеговина 3, Мостар 1983., 35-56, 49, и нап. 40 и 81 на стр. 52 и 54.
12 „ја кнез’ Гр’гур’ Вукосалић’ дају ва с’видиние всакому како по наводу зла чловика поставих’ при Цтоном’ на Заблатку царину“ (06.07.1418. г.), Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/1, Српска краљевска академија, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Прво одељење, Споменици на српском језику 19, Београд – Сремски Карловци 1929., 541.
|