|
Слике „Знаковито I“, 2004. и „Знаковито II“, 2005. (ова друга има свијетлију подлогу па су и контрасти већи и другачији ликовни ефекти), те слике „Писмо“, 2003., „Писмо у кругу и квадрату“, 2003., „Писмо знак“, 2003., као и слике „Жути квадрат“, 2000. и „Црвено и смеђе“, 2005. иако нису настајале једна за другом могле би бити у истом циклусу. Заједнички им је знак, било пиктографског или идеографског, или, пак, линеарног писма, рукопис, али су и колористички односи између подлоге и свега што је на њој, другачији.
„Црвени запис“ чине крупни црвени графеми на тамнијој подлози. А онда слиједи мало игре са круговима и квадратима у композицији. И на једнима и на другима су трагови пређашњих, или нових ситних знакова.
„Нар“, 2003. г. је форма у форми, али су знаци још сачувани у свјетлоплавом квадрату, да би ишчезли са „Плаве слике“, и „Рибе“. Тако се Силајџић знао вратити пређашњем са новим замислима на своме путу одустајања од реалистичког сликарског представљања, и прихватања колористичких површинских структура, те њихове замјене просторним плановима у слободно замишљеним фигурама, геометријским композицијама, и поетичним апстракцијама. У свему пак има ведрине и ликовне лирике.
Свођење визуелних планова на површинско структурирање, још доцније је замијенио распоредом фигура у простору. Циклус „Без назива“ доноси слободнији заокрет у асоцијацијама на реално, и ново богатство ликовности и дубину простора. Потез више није одлучујућа града садржаја слике, а у апстрактној експресији се рађају нове поетичности, плаво-сиво, љубичасто као простор, а асоцирање на предмет, на догађај доноси из слике у слике другачије садржаје, композиције од гестуалности које другачије формирају простор и оно што је у њему, те нове ликовности.
Слике „Птица“, „Сунчане кочије“, „Сан“ доносе поезију фолклора, и лирско осјећање. Силајџић је закорачио и у геометрију дошавши и до хармоније композиције као цјелине али и боје – „хармонија“, али и у енформел као умјетност без облика и композиције, или као апстрактно-спонтаном чину, остајући увијек лирик и колорист. Његов гест и нефигурални знак побуђују асоцијације на фигуру, а потези понекад стварају привид рељефа.
Разноликост композиција произлази из низања дијагоналности, перспектива, позадине, контраста боја (комплементарни, квантитетни, интензитетни, симултани), те наглашавања лирских квалитета боје. Отварају се и питања пропорције, симетрије. А то све говори о сложености Силајџићевог сликарства.
|