|
Dakle, kako stoji u naslovu ”O knjizhevnici”, da se prochitati ”Isidora Sekulic' je rodjena 17. februara 1877. godine u Moshorinu, u Bachkoj. U kuc'i Danila Sekulic'a, peshtanskog pravnika, koji je godinu dana kasnije postao kapetan u Rumi, a zatim u Zemunu. Zhivela je u Beogradu vishe od pedeset godina i smatrala ga je svojim gradom.
Zavrshila je uchiteljsku shkolu u Somboru, vishi pedagogijum u Peshti, doktorirala u Berlinu. Govorila je sedam jezika, a od desete godine uchila je latinski i grchki.
Izvanredno je poznavala englesku, francusku, nemachku i skandinavsku knjizhevnost, umetnost i kulturu.
Zvali su je ”apostol samoc'e”. Na jednom od svojih putovanja, u Oslu, upoznala je Poljaka, dr Emila Stremickog, za koga se udala. Posle njegove naprasne smrti, u vozu od Osla do Berlina, do kraja zhivota ostac'e sama, posvec'ena knjizhevnosti i umetnosti. Volela je i poznavala muziku, slikarstvo.
Provela je 35 godina u prosvetnoj sluzhbi, kao nastavnik Srpske vishe devojachke shkole u Panchevu, Vishe zhenske shkole u Shapcu, Druge zhenske gimnazije u Beogradu. Radila je u nashem poslanstvu u Londonu i u Leksikografskom odseku, Srpske akademije nauka.
Penzionisana je 1931. godine, poshto su joj shkolske obaveze dosadile.
Bila je prva zhena akademik u Srba, primljena u Kraljevsku srpsku akademiju nauka kao dopisni chlan 1939., a kao redovni 1950.
Bila je prvi profesionalni pisac u Srbiji.
Bila je prvi predsednik Udruzhenja pisaca Srbije i osnivach Pen kluba, josh u staroj Jugoslaviji.
Umrla je 5. aprila 1958. godine. Sahranjena je u Beogradu, na Topchiderskom groblju, skromno, uvijena samo u beli charshav, bez govora i venaca, po obichaju svojih predaka.
Ostavila je ogromnu duhovnu zaostavshtinu. Najpoznatije knjige su joj: ”Saputnici”, ”Pisma iz Norveshke”, ”Djakon Bogorodichine crkve”, ”Kronika palanachkog groblja”, ”Analitichki trenuci i teme”, ”Njegoshu knjiga duboke odanosti”, ”Mome narodu”, ”Govor i jezik, kulturna smotra naroda”.
U novoj Jugoslaviji, posle Djilasovog napada na njenu knjigu: ”Njegoshu, knjiga duboke odanosti”, Isidora c'e u rezignaciji spaliti svoju drugu knjigu o Njegoshu.
Zhivec'i u vremenima tvrdog komunizma, nije sluchajno govorila i pisala: ”nac'utah se, i nastrahovah se…” ”Pamtim i c'utim…”
Njena filozofija zhivota, sadrzhana je u tri rechi: rad, siromashtvo i c'utanje!!!
Posle njene smrti, nad nekim tekstovima i knjigama vladala je, tiha cenzura, narochito nad onim sa religioznom tematikom.
”Plavi jahach” je 1997. godine, prvi put u Srbiji, izdao njen roman Djakon Bogorodichine crkve, objavljen u Zagrebu 1919. godine. Knjigu koja je osamdeset godina bila sklonjena od javnosti.
Zaboravlja se da je kuc'a na Topchiderskom brdu, u Vase Pelagic'a, bila za vreme Drugog svetskog rata mesto otpora fashizmu.
Isidora Sekulic' je bila jedan od retkih intelektualaca u tadashnjem Beogradu koja nije potpisala Proglas okupatorskih vlasti srpskim intelektualcima, nazivajuc'i ga ”Ugovor s Djavolom”.
Zaboravlja se da je njena ”Topchiderska knjizhevna akademija” bila mesto podrshke mladim piscima, mesto intelektualnog otpora i u vreme komunizma. U njoj su se uchili pismenosti i knjizhevnim veshtinama mnogi pisci i danashnji akademici. Savetujuc'i mladim piscima da uche strane jezike, da putuju, chesto je govorila: ”I komunizam c'e proc'i…”
Knjiga Isidore Sekulic' ”Balkan”, koju sam nashao sasvim sluchajno u jednoj od geteborshkih biblioteka, zaista je malo remek-djelo i to je shtivo koje se mora, zaista, ishchitavati. I kako reche jedan moj prijatelj ”Sa takvim knjigama se mora i treba – zhivjeti!”
I zhivjet c'emo, zar ne!
|