|
Dakle, kako stoji u naslovu ”O književnici”, da se pročitati ”Isidora Sekulić je rođena 17. februara 1877. godine u Mošorinu, u Bačkoj. U kući Danila Sekulića, peštanskog pravnika, koji je godinu dana kasnije postao kapetan u Rumi, a zatim u Zemunu. Živela je u Beogradu više od pedeset godina i smatrala ga je svojim gradom.
Završila je učiteljsku školu u Somboru, viši pedagogijum u Pešti, doktorirala u Berlinu. Govorila je sedam jezika, a od desete godine učila je latinski i grčki.
Izvanredno je poznavala englesku, francusku, nemačku i skandinavsku književnost, umetnost i kulturu.
Zvali su je ”apostol samoće”. Na jednom od svojih putovanja, u Oslu, upoznala je Poljaka, dr Emila Stremickog, za koga se udala. Posle njegove naprasne smrti, u vozu od Osla do Berlina, do kraja života ostaće sama, posvećena književnosti i umetnosti. Volela je i poznavala muziku, slikarstvo.
Provela je 35 godina u prosvetnoj službi, kao nastavnik Srpske više devojačke škole u Pančevu, Više ženske škole u Šapcu, Druge ženske gimnazije u Beogradu. Radila je u našem poslanstvu u Londonu i u Leksikografskom odseku, Srpske akademije nauka.
Penzionisana je 1931. godine, pošto su joj školske obaveze dosadile.
Bila je prva žena akademik u Srba, primljena u Kraljevsku srpsku akademiju nauka kao dopisni član 1939., a kao redovni 1950.
Bila je prvi profesionalni pisac u Srbiji.
Bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba, još u staroj Jugoslaviji.
Umrla je 5. aprila 1958. godine. Sahranjena je u Beogradu, na Topčiderskom groblju, skromno, uvijena samo u beli čaršav, bez govora i venaca, po običaju svojih predaka.
Ostavila je ogromnu duhovnu zaostavštinu. Najpoznatije knjige su joj: ”Saputnici”, ”Pisma iz Norveške”, ”Đakon Bogorodičine crkve”, ”Kronika palanačkog groblja”, ”Analitički trenuci i teme”, ”Njegošu knjiga duboke odanosti”, ”Mome narodu”, ”Govor i jezik, kulturna smotra naroda”.
U novoj Jugoslaviji, posle Đilasovog napada na njenu knjigu: ”Njegošu, knjiga duboke odanosti”, Isidora će u rezignaciji spaliti svoju drugu knjigu o Njegošu.
Živeći u vremenima tvrdog komunizma, nije slučajno govorila i pisala: ”naćutah se, i nastrahovah se…” ”Pamtim i ćutim…”
Njena filozofija života, sadržana je u tri reči: rad, siromaštvo i ćutanje!!!
Posle njene smrti, nad nekim tekstovima i knjigama vladala je, tiha cenzura, naročito nad onim sa religioznom tematikom.
”Plavi jahač” je 1997. godine, prvi put u Srbiji, izdao njen roman Đakon Bogorodičine crkve, objavljen u Zagrebu 1919. godine. Knjigu koja je osamdeset godina bila sklonjena od javnosti.
Zaboravlja se da je kuća na Topčiderskom brdu, u Vase Pelagića, bila za vreme Drugog svetskog rata mesto otpora fašizmu.
Isidora Sekulić je bila jedan od retkih intelektualaca u tadašnjem Beogradu koja nije potpisala Proglas okupatorskih vlasti srpskim intelektualcima, nazivajući ga ”Ugovor s Đavolom”.
Zaboravlja se da je njena ”Topčiderska književna akademija” bila mesto podrške mladim piscima, mesto intelektualnog otpora i u vreme komunizma. U njoj su se učili pismenosti i književnim veštinama mnogi pisci i današnji akademici. Savetujući mladim piscima da uče strane jezike, da putuju, često je govorila: ”I komunizam će proći…”
Knjiga Isidore Sekulić ”Balkan”, koju sam našao sasvim slučajno u jednoj od geteborških biblioteka, zaista je malo remek-djelo i to je štivo koje se mora, zaista, iščitavati. I kako reče jedan moj prijatelj ”Sa takvim knjigama se mora i treba – živjeti!”
I živjet ćemo, zar ne!
|