|
Дакле, како стоји у наслову „О књижевници“, да се прочитати „Исидора Секулић је рођена 17. фебруара 1877. године у Мошорину, у Бачкој. У кући Данила Секулића, пештанског правника, који је годину дана касније постао капетан у Руми, а затим у Земуну. Живела је у Београду више од педесет година и сматрала га је својим градом.
Завршила је учитељску школу у Сомбору, виши педагогијум у Пешти, докторирала у Берлину. Говорила је седам језика, а од десете године учила је латински и грчки.
Изванредно је познавала енглеску, француску, немачку и скандинавску књижевност, уметност и културу.
Звали су је „апостол самоће“. На једном од својих путовања, у Ослу, упознала је Пољака, др Емила Стремицког, за кога се удала. После његове напрасне смрти, у возу од Осла до Берлина, до краја живота остаће сама, посвећена књижевности и уметности. Волела је и познавала музику, сликарство.
Провела је 35 година у просветној служби, као наставник Српске више девојачке школе у Панчеву, Више женске школе у Шапцу, Друге женске гимназије у Београду. Радила је у нашем посланству у Лондону и у Лексикографском одсеку, Српске академије наука.
Пензионисана је 1931. године, пошто су јој школске обавезе досадиле.
Била је прва жена академик у Срба, примљена у Краљевску српску академију наука као дописни члан 1939., а као редовни 1950.
Била је први професионални писац у Србији.
Била је први председник Удружења писаца Србије и оснивач Пен клуба, још у старој Југославији.
Умрла је 5. априла 1958. године. Сахрањена је у Београду, на Топчидерском гробљу, скромно, увијена само у бели чаршав, без говора и венаца, по обичају својих предака.
Оставила је огромну духовну заоставштину. Најпознатије књиге су јој: „Сапутници“, „Писма из Норвешке“, „Ђакон Богородичине цркве“, „Кроника паланачког гробља“, „Аналитички тренуци и теме“, „Његошу књига дубоке оданости“, „Моме народу“, „Говор и језик, културна смотра народа“.
У новој Југославији, после Ђиласовог напада на њену књигу: „Његошу, књига дубоке оданости“, Исидора ће у резигнацији спалити своју другу књигу о Његошу.
Живећи у временима тврдог комунизма, није случајно говорила и писала: „наћутах се, и настраховах се…“ „Памтим и ћутим…“
Њена филозофија живота, садржана је у три речи: рад, сиромаштво и ћутање!!!
После њене смрти, над неким текстовима и књигама владала је, тиха цензура, нарочито над оним са религиозном тематиком.
„Плави јахач“ је 1997. године, први пут у Србији, издао њен роман Ђакон Богородичине цркве, објављен у Загребу 1919. године. Књигу која је осамдесет година била склоњена од јавности.
Заборавља се да је кућа на Топчидерском брду, у Васе Пелагића, била за време Другог светског рата место отпора фашизму.
Исидора Секулић је била један од ретких интелектуалаца у тадашњем Београду која није потписала Проглас окупаторских власти српским интелектуалцима, називајући га „Уговор с Ђаволом“.
Заборавља се да је њена „Топчидерска књижевна академија“ била место подршке младим писцима, место интелектуалног отпора и у време комунизма. У њој су се учили писмености и књижевним вештинама многи писци и данашњи академици. Саветујући младим писцима да уче стране језике, да путују, често је говорила: „И комунизам ће проћи…“
Књига Исидоре Секулић „Балкан“, коју сам нашао сасвим случајно у једној од гетеборшких библиотека, заиста је мало ремек-дјело и то је штиво које се мора, заиста, ишчитавати. И како рече један мој пријатељ „Са таквим књигама се мора и треба – живјети!“
И живјет ћемо, зар не!
|