|
Као први послијератни мостарски школовани сликар одмах је своју дјелатност усмјерио оживотворењу ликовне традиције, која је ратним и другим околностима изгубила континуитет, али није и печат који су дали истински умјетници Антун Мотика и Карло Афан де Ривера. Они су између два рата унијели озрачје модерне еуропске умјетности у наше „тмурно поднебље“. Мотика десетогодишњим (1930-1940.) радом, створио је богат сликарски опус с прозрачним мотивима Мостара, улицама, башчама, алејама, цвијећем, препуним свјетла и поетике разиграних црта – Утриловски складне кроматике. У сличном маниру популарни Карлето постигао је врхунски домету акварел техници. Нешто касније стилски их је слиједио Мехо Сефић, претјерујући понекад доминантном бјелином на којој би се једва назирали обриси мотива.
И Мустафа Пезо је по својој вокацији кроничар Мостара. И он својом палетом исписује мотиве старога града, фрагменте и симболе Херцеговине, али на потпуно свој начин, својим језиком, који је веома супротан од споменутих претходника.
Познајући његову благу и доброћудну нарав, сјетно и одмјерено интеријерски затвореног дијалога, он мотиве старог града слика пригушеном гамом боја или контрастима свјетла и сјене с пастуозном текстуром која временском патином актуализира мотив. Овдје, треба цитирати осврт врсног повјесничара умјетности и познаватеља Пезина дјела Радомира Станића, који је дао у каталогу треће самосталне изложбе, сијечња 1965. у Сарајеву. Он истиче: „Његов досадашњи умјетнички развој, који се одвијао без великих скокова и узлета, али у знаку сталног и постепеног раста и сазријевања освјетљава га као ствараоца широке радозналости. У његовом сликарству најевидентнија је опчињеност завичајем – Мостаром и Херцеговином. Заљубљен је у јасно одређени тематски регистар, у свијет који транспонује са страшћу и кога углавном сачињавају једноставни, помало суморни фрагменти прошлости, свједочанства прохујалих деценија, вјетровима и кишом исплакане и трошне фасаде, зидови на којима је вријеме угравирало своје незаустављено прелажење, гробља предака он слика без формалне и стилске строгости, али зато у своје визије увијек уноси довољно осјећања и срца.“
Да! Пезо је тихо, непретенциозно градио своје дјело, стално тражећи истинити и аутентични израз који нам интимно и успјешно открива на својим сликама. То трагање за суштином ликовности од школског соцреализма до апстракције – одмјереног ритма геометријске стилизације стећака и интеријерских оквира, зналачки успостављене равнотеже, одлике су његове композиције. Посебно треба истаћи Пезину љубав према „Мртвој природи“, према зрелим плодовима смокава, шипака и дуња из његове башче покрај бистре и славујске Јасенице.
Он је са својим плодовима знао сатима сабрано шутјети и размишљати док не извуче сочне боје и основне црте саткане у структури и конституцији свога духа. Непосредним и студиозним прожимањем карактера облика и боја с наглашеном контуром затворених линија тежио је истаћи дводимензионалност мотива.
У сликама мртвих природа он је највјернији себи, свом шутљивом менталитету, кад с једном ријечи, или једним потезом киста каже све дајући прави акценат емотивном доживљају свога креда. У регистру интересовања једна од Пезиних димензија је и примијењена умјетност. Бавио се и графиком, а у теракоти обликовао је рељефе и фигуре мањег формата инспириране стећцима и Старим мостом. Сличне мотиве обрађивао је и у бакру, што је презентирао у својој галерији у старом Мостару. Иако сувенирског и комерцијалног типа ова галерија је својим умјетничким вриједностима обогатила базарске садржаје и потиснула наплаву кича и плагијата.
Осим што је Мустафа Пезо свестрани стваралац, умјетник одређене физиономије, једна од сублимних одлика јесте његова друштвена ангажираност, како каже Р. Станић: „дубока и свестрана приврженост токовима ликовног живота овога града, ком је од самог почетка своје умјетничке активности, подредио себе, своје стваралаштво. Као иницијатор оснивања и водитељ Подружнице УЛУБиХ-а за Херцеговину, он је постао и остао не само духовна спона између друштвене средине и умјетника који у Мостару живе и стварају, већ и упорни борац за афирмацију ликовне умјетности, за пуније и потпуније стваралачке услове овдашњих сликара и вајара и за њихово адекватније представљање јавности.“
Изнад свега Пезо је узоран и успјешан ликовни педагог. Осувременио је и обогатио, иначе стереотипну наставу цртања, новим садржајима и програмима ликовног одгоја младих, за шта је са ученицима добијао Републичка и Савезна признања на многим смотрама дјечијег ликовног стваралаштва.
|