|
Гледао сам те синоћ. У сну. Тужну. Мртву.
У дворани кобној, у идили цвијећа,
На високом одру, у агонији свијећа,
Готов да ти предам живот као жртву.
Нисам плако. Нисам. Запањен сам стао
У дворани кобној, пуној смрти красне,
Сумњајући да су тамне очи јасне
Одакле ми некад бол и живот сјао.
Све баш, све је мртво: очи, дах и руке,
Све што очајањем хтједох да оживим
У слијепој страви и у страсти муке,
У дворани кобној, мислима у сивим.
Само коса твоја још је била жива,
Па ми рече: Мируј! У смрти се снива.
|
|
Увијек изаберем погрешно вријеме да престанем мислити о Смрти. Смрт… Већ рекох, једино је Она остала чиста. Потпуно чиста. За разлику од Живота којег сам пречесто навикао видјети укаљаног и оскврнутог, па чак и онда када тај Живот није ни почео. Трудна мама наркоманка. Трудна мама на метадонима. Трудна мама ХИВ позитивна. Трудна мама алкохоличарка… И још понеке трудне маме, које дар живота узимају здраво за готово…
Ујутро, док је још прерано и док сам сигуран да нећу наићи ни на једног новопеченог Вјерника – Католика, Православца или Муслимана, којима је важније показати свима свог новог Аудија или комплетић из Бенеттона него разлог због којег су ту са рукама пуним цвијећа, обишао сам неколико Гробова. Католичке и православне парцеле градског гробља шарениле су се од цвијећа и свијећа. Уредно сам посложио пар својих кризантема на гробове људи које сам волио или поштивао или за које сматрам да из било којег разлога заслужују да се крај њихове посљедње постеље присјетим већ одавно заборављених молитви. Са преостале двије кризантеме и болом у леђима, упутио сам се на други крај града. Главна врата харема била су затворена, па сам псујући леђа прескочио прастару капију. У лабиринту мезара, пронађох име и презиме, које и дан данас стоји на биљежници из математике, коју сам узео да препишем задаћу прије 10 година. Умјесто молитве промрмљах пар Балашевићевих стихова. „Ако умрем млад…“ писало је на корицама те исте биљежнице из математике. Положих оне двије кризантеме на мезар; а нека стара бакица, мислећи да сам жељан лекција из вјеронаука, објасни ми да се „код нас не ставља цвијеће на гробове“… У тамним рејбанкама (: raybankama), излизаним фармерицама, спитфајер (: spitfire) јакном, кријући подочњаке и с тродневном брадом на рогатом листопадском сунцу и нисам био неко оличење ђака вјеронаука, те се, обзиром на мјесто радње, суздржах од грубљих објашњења и само јој тихо рекох да гледа своја посла. Јер, госпођо, ја не знам ставља ли се код вас цвијеће на мезар; али обзиром на то што смо ја и овај ту покојни шеснаестогодишњак у животу прошли, код нас двојице се ставља цвијеће. Горе споменути Живот, одлучио је да ја будем тај који пази на годишњице и прескаче капије да би прошапутао повећи репертоар Балашевића, али сигуран сам да би и на мом гробу биле двије кризантеме рано ујутро, прије свих осталих, да су којим случајем улоге обрнуте…
По други пут, сам прескочио капију најстаријег харема у граду и осврћући се да видим хоће ли дубоко религиозна госпођа склонити оне двије кризантеме с гроба мог пријатеља, креснуо Форда. Треба промијенити филтер, помислио сам док сам се спремао отићи у најтужнији дио града…
|
 |
|
 |
|
И платани страдају у рату: „Рањена сова“ и „Рањени див“,
снимила Амира Балић
|
|
Ако, од кружног тока на Рондоу пођете према Булевару, кроз Лиска улицу, у алеји платана, примјетити ћете парк који није парк и гробље које није гробље. Тик уз цесту, у некадашњем Лиска Парку, за вријеме рата, кад се није могло прићи гробљима од граната и снајпера, сахрањивани су младићи не гледајући које је тко вјере или нације. И дан данас, леже ту под крижевима и башлуцима сви ти момци који своје животе уткаше у овај град. Међу њима неколико познатих имена и безброј магичних бројки… 1972 -1992. Од све те младости сахрањене уз куће богаташа који том истом рату постадоше још богатији, прође ме језа из дубине костију. Гледајући сву ту младост дође ми да плачем као размажени шмркавац, да урлам од бијеса, да завапим свим Боговима да врате те тек начете Животе. Упалио сам ту неколико свијећа раји коју сам особно познавао и једну заједничку свијећу под најдебљим платаном у алеји…
Одлучан да морам престати мислити о Смрти, изашао сам из парка и запалио цигару. На паркингу гдје сам паркирао, видјех скупину навијача крај спомен обиљежја момка, такођер навијача, којег је упуцао градски каубој на истом том паркингу испред диска, на точно истом мјесту гдје му је спомен плоча. Запалили су у тишини једну бакљу и окупљени око споменика чекали да изгори. Смрт… Тако то ваљда иде… Неком срећа, неком гелери у стакла – не може се побјећи од свог комада пакла… Смрт… Остаје ми само једно… У смрти се, ваљда, снива… У смрти се снива…
(Из „Дневника Улице“, 2.11.2004.)
|
|
Задња измјена: 2006-02-20
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|