|
На пут се спремам,
пут ми је далек.
Можда се нећемо,
видјети, занавијек.
(Народна пјесма)
Датум се приближава
као испаљено зрно.
Идем му усусрет ма што чиним.
Дневник Чарлса Буковског читам.
Алија Кебо се јавља.
Иву Мију Андрића зовем,
а он недоступан.
Укључујем и искључујем
компјутор,
али не дирам тај филе.
ДРУГУ КУЋУ
ДиАне Буразер преносим
са стола на стол.
Ако не одем,
са тим даном ћу се срести
насамо.
Ако одем, пред свима.
Избор није чему,
што јест-јест.
А чињеница, па га уопће има,
све скупа чини само горим.
И све неизбјежности су такве.
Смрт посебице.
Уствари, то је привид.
Избора немам.
Пут ми је далек.
На пут се спремам.
|