|
Прихватити смрт без патетике и, што је најважније, без драматике, може само онај ко има слуха да чује зуј пчеле и онај ко види лептира склопљених крила како дремуцка на љетном сунцу и човјек што се ћути само дијелом свеколике природе, и чак мањим од те природе, тог изобиља које је потпуно бешћутно и равнодушно на смрт било које јединке тога „устрепталог звјерињака“, исто онако, а што је у смрти фасцинирајуће, како је она, систематична, равнодушна и бешћутна.
Биографија
Све ово говорим да бих интуитивно „одложио“ спознају о пријатељевој смрти јер ме је затекла вијест, да су комшије у Стоцу, пред његовом кућом пронашли беживотно тијело Џафера Обрадовића. Ако се, према навади модерног човјека; смрт осмисли и категоријализира и ако јој се прибави дигнитет и персоналитет, онда се Џаферу Обрадовићу „посрећило“ да испуни давну и исконску човјекову потребу да умре у својој кући, заправо на прагу своје столачке куће, као да би била друкчија и смисленија смрт која би га затекла на његовом путовању, у Канаду рецимо. И прва и друга биле би само смрти. Али, ипак, ова Џаферова смрт има нешто од оне Макове окрутности круга, по томе што је она затворила вршај гдје је, како сам пише у својој књизи, „још и болније занавијек склопити очи тамо гдје су први пут угледале сјај, раскош и љепоту свијета. Јер најмучнија и најбесмисленија смрт је она која нас снађе на кућном прагу“. Сада је Џафер Обрадовић своје досуђено вријеме потрошио достојно и часно, узимајући „од себе за себе, из живота за смрт, из пролазног за трајно и из одлазећег за вјечно остајуће.“
Џафер Обрадовић је рођен 1947. године у Боројевићима код Стоца. У Стоцу је завршио основну школу и гимназију а потом двије године Поморске академије похађа у Сплиту. Након кратког боравка у Њемачкој уписује Филозофски факултет у Сарајеву који завршава 1974. године. На истом факултету је магистрирао 1989. године. Радио је у Институту заштите на раду Сарајево на пословима издавачке дјелатности. Од априла 1992. године до маја 1996. године био је припадник Армије Босне и Херцеговине, три и по године као борац а остатак као члан Генералштаба. Објављивао је запажене есеје у часописима: Мост, Кабес и Благај, Бехар, Живот, Знакови времена и др. У својим есејима бави се еколошким темама као горућим универзалним проблемима наше цивилизације а у поратном периоду пише о категоријалним одредницама хисторијског артикулирања босанског и бошњачког духовног бића, са јасним намјерама проникнућа у стварно биће Босне и јединствено искуство босанског човјека и босанског живота у његовој свеколикој разноликости. Џафер Обрадовић је објавио три књиге; збирку филозофских есеја, Босна у огледалу, 2000. год., хронику херцеговачког села, Боројевићи село узвјетар, 2001. год. те збирку народног хумора, Дубравске кукрице, 2004. године.
Промишљање Босне
Књига Босна у огледалу (Сарајево, 2000.) садржи тридесет и три филозофска есеја, алудирајући тако симболички на магичну вриједност, као заокружен и потпун систем. Избор тема потврђује Обрадовићеву намјеру да направи заокружену књигу, која ће проговорити о релевантним питањима човјекове запитаности пред вјечном тајном Живота и Смрти. Избјегавајући научне методе логичког доказивања, ослонивши се имплиците на властито или опћељудско искуство, аутор исказује властити проседе филозофским и поетским изражајним средствима. Есеји су сабрани у десет есејистичких цјелина, а тичу се темељних човјекових питања; о огледалу, о човјеку, о земљи, о води, о животу, о смрти, о мајци, о кући, о држави и о вјери. Његово ново искуство омеђено је посљедњим ратом у Босни и Херцеговини, који стоји као огледало у коме ће се зрцалити карактер и нарав босанских људи појачана и често доведена до пароксизма.
Обрадовићеви есеји стоје између књижевности и филозофије; препознатљиви наративни обрасци, сензибилитет и мајсторство у одабиру стилских средстава, али и препознатљив онтолошки став и склоност рефлексији. Има доста дневничких, путописних и приповједних дионица, у којима препознајемо емоцију и естетичку намјеру, потом доминира наука, инклинирања анализи, расправи, позивању на научне ауторитете, склоност закључку и синтези, књижевној критици; те најпослије ови есеји имају нечег журналистичког и репортажног. Сукладно томе присутан је синкретизам у одабиру стилова, међусобно преплитање, али и сударање књижевноестетског, знанственог и журналистичког.
Поред, дакле, научне димензије и једне онтолошке упорности, која се тиче опћих, Фундаменталних одређења човјекова битка, Обрадовићеви есеји имају снажну књижевноестетску димензију која се, на разне начине повлачи кроз цијели рукопис. Склоност ка приповједању једним лирским наративним обрасцем, погодним за стање појачаног емотивног набоја у коме доминира олфактивни и сликовни доживљај свијета, у огледу о кући (На катмер кућа мирише), или упечатљива слика сарајевског ратног прољећа са минуциозном карактеризацијом лика у есеју (Мирис душе Санелове), одвлачи есеј у књижевноестетску структуру. Снажно присуство приповједача, живог истинитог, огрубјелог ратом и злом које се накупило, а њежног и емотивног до суза, доброг од сјећања (Оглед о кући), драматично посвједочује сву аутентичност сарајевске ратне збиље, у којој је, у посве немогућим условима, ваљало остати усправан, када с пушком стоји у рову, или брижан, као родитељ, преко писте сарајевског аеродрома, кроз кишу метака, трчи са врећом кромпира на леђима, или онај сјајни детаљ када сади купус на Добрињи, и у правом руском рулету игра са невидљивим снајперистом. Ратно Обрадовићево искуство легитимира његов, морални, интелектуални и људски дигнитет чак и онда када приповједање има црно-бијели дискурс и када је у жару догађаја оно одвећ емотивно обојено.
Жива свијет о завичају
Књига Боројевићи, село узвјетар (Сарајево, 2001), је занимљив покушај литераризирања, на посве особен начин, сопственог искуства и властитог свијета дјетињства проведеног на једном херцеговачком селу, заправо у његовим родним Боројевићима. У микрокосмосу свога родног села, и на готово ефемерним стварима, Обрадовић трага за могућностима макрокосмичке визије живота и свијета отуђеног и суновраћеног у губитак свог основног послања, успјевајући често у контрастирању два опречна свијета, некадашњег и садашњег, учинити ствари универзално занимљивим. Избјегавајући пропадање у ватру завичајних емоција, Обрадовић је на један чудесан начин суспрегао ту бујицу, коју смо могли очекивати, и на једној компримираној и контролираној платформи могуће збиље, прича причу о завичају који, заправо никада није ни постојао него је он само задобио слику уоквирену у раму наших сјећања. Проклетство и срећа наших завичаја лежи у чињеници да се њихова слика успоставља у тренутку спознаје о његовој дефинитивној изгубљености, било да се ради о стварном губитку, или пак опћем губитку и нестанку једног свијета са људским лицем, ако је такав свијет уопће могућ.
Управо у тој парадоксалности лежи књижевно естетска вриједност овакве завичајне хронике која се темељи на сновиђењима и фикцији нечега што никада није задобило атрибуцију предметне стварности, јер како пише Џафер Обрадовић „завичај је тек пука фикција, оправдање пред собом и пред другима да човјек није репа без коријена и тривијалан доказ такозваног родословља“. Повратак у завичај, био он стварни или фиктивни, увијек значи бијег од животних мртвоузица и животне збиље у, опет у основи привидни, а сањани свијет потпуности и сигурности. Бјежање у сигурност куће и родитељског дома је израз „генеричке сентименталности људске природе“ и знак дефинитивне слабости људског бића које се утиче драгом и познатом, изневјеравајући своју трагалачку људску природу, која чезне за непознатим и другим. Иако је беззавичајност постала људска судбина у овом чудном и монструозном свијету и времену, ипак већина нас, као и Џафер, сања завичајну „опсјену о сређености и постојаности овог варљивог и пролазног свијета“ у коме се непрестано настоји „смицалицама ума доскочити трагичној усудности живота“ као изразу човјекове чежње за коначним упориштем и прибјежиштем. То је дубоко људски, а онај ко није сањао није ни живио.
Трећа књига Џафера Обрадовића Дубравске кукрице (Сарајево, 2004) само се на први поглед разликује од предходне његове књиге Боројевићи, село узвјетар, а у пажљивијој перцепцији она се указује као наставак оне хуморне и сјетне хронике дубравскога духа и дубравског живота. Прикупљен и обрађен антологијски избор од стотињак најбољих дубравских хумористичких пошалица, Обрадовић је вјешто искористио, да би, интерполирајући тај прокушани израз хумора дубравског човјека, изаткао једну својеврсну форму кратке хумористичке новеле, која ведрином и једноставношћу обраде не заостаје за својим предлошком. Не без књижевних амбиција, али ни без таквога дара, Обрадовић је направио својеврсну литерарну симбиозу између народне пошалице, која има, у теоријском поимању приче, свој почетак, средину и крај, те ауторског додатка којим ту потку, ту есенцију приче заогрће плаштом властитог осмишљавања и нарације. Контекстуализирајући хумористичку причу у хумус ведрог окружења, омеђеног границом дубравске висоравни, аутор препознаје основни порив и разлог смијеха на овом, за живот тешком, али драгом и благородном простору, констатацијом у предговору своје књиге: „То гордо и цинично ругање муци и окрутности животног усуда, то смијање убрк неразумљивој, неразмрсивој и недокучивој тајни људске судбине, то бунтовничко и изазивачко провоцирање смислености живота“ једно је од најособенијих, најпрепознатљивијих и најпостојанијих обиљежја дубравског духа и тешко се може подвести под појам класичног хумора, а поготово не оног његовог облика који се именује као црни хумор.
Обрадовићеви јунаци, заправо јунаци ових пучких анегдота, не стварају хумор као уображени болесник, дворска луда или какав превртљивац, ако се и догађа то је врло ријетко, него они, живећи у свакодневној колотечини еманирају сукоб између природног и ексцентричног, најчешће изван њихове свијести о категорији смијешног. Међутим, хумор препознаје/усмјерава/ствара пучки причалац, ријетки међу нама, који сублимира саму поенту/сукус анегдоте/шале и тако постаје хуморист. Хумористи у правилу остају посве непознати, као и сви народни ствараоци, али се њихов допринос смијешном обично утопи у колективну свијест изражену синтагмом: ведри, народни дух.
Заокупљени суровошћу и парадоксалношћу живота, немоћни да утичу на токове који их некада носе попут бујице, обични људи реагирају спонтано оном искрицом свијести која их инстинктивно тјера па, најчешће, ни лук јели ни лук мирисали, бивају главни актери смијеха.
Приче у Дубравским кукрицама остају на оном примарном степену смијеха који дефинирамо хуморним атрибуцијама, а само у ријетким приликама тендирају ка сатиричним или саркастичним ефектима смијеха. Хумор задржава ону доброћудну, безазлену, неувредљиву црту према актерима шаљиве приче, будући да је и њихово учешће у смијешним ситуацијама посве случајно и често без воље актера, па би саркастично или гротескно означавање и усмјеравање значило инаугурацију жртве и, на извјестан начин, њено понижење.
Шта је онда овдје Обрадовићев допринос?
Најприје, ове анегдоте/хуморне приче су живјеле као усмено предање, често у различитим верзијама и са различитим актерима, па је било важно да се оне забиљеже јер се заборављају и блиједе у сјећањима. Обрадовићев однос према том архетипу/предлошку био је, са књижевноестетског стајалишта, активан. Он се није задовољио предлошком него је причу проширио, обогатио властитим изразом и стилом, промијенио негдје имена актера, нека измислио, али је основна суштина приче остала нетакнута.
Ова књига је била посљедње што је Џафер Обрадовић објавио за живота, али вјерујем да је у његовим рукописима остало још завичајне и људске љубави и наде, па ово неће бити и посљедња књига.
|