|
Исмет Реброња
Ријека
I
Често Она испод брода,
Гдје се купа јато дрозда,
Буде жена а не вода
Која носи снијег с гвозда.
Некад Она с пуно чуда
Стигне тако посве нага,
Ко дјевојка нека луда
Кад прескочи преко прага.
Често Она као скала,
Или танка као змија,
Некад тако с пуно вала,
Некад бјежи као и ја.
Као књига без страница
Објави се из језера,
Некад иде пут станица
Ко глумица до фризера.
Често тужна буде она:
Као траве кад су свеле,
Ко робиња украј трона,
Као скелар изван скеле.
II
Некад плаче испод смећа,
Ил нестане пољем јона,
Угаси се ко свијећа,
Догорјела лампа стона.
Некад буде гутљај коња,
Некад само кап је крви,
Кад посрне посве Она
Запосједну воду црви.
Некад у њој задах зноја,
Или задах попут вина
Повраћаног од несоја
У биртији код славина.
Некад Она роди лажи
Исушена буде с мапе,
Некад она само важи
Ко граница за сатрапе.
Некад баце да је згаде
Све што негдје тамо сруше,
Она трпи око аде,
Она трпи док је гуше.
III
Већ је тужна сад Ријека,
Као што је тужна трава
Док су дјеца без млијека
Кад с прољећа умре крава.
Већ је тужна сад Ријека,
И превише сузна Она,
Као празна колијевка
Кад засузи са балкона.
Пресузне су јутрос капи
Да би пили и лептири,
Сад Ријека само вапи
Да се негдје ноћас смири.
Да Ријеку узме рива
Да заноћи до просјака,
Да не буде ноћас крива
На конаку до нејака.
Је л изгнана са језера,
Са огњишта водне куће,
Ил Ријеку тежа тера
Ка азилу низ слегнуће.
IV
Хоће л Она са се креће,
И да вода већ подивља,
Да однесе црне вреће
Тамо негдје изван ивља.
Хоће л Она већ да носи
Све прљаво у јарости,
Као косач када коси
И влатима косу гости.
Хоће л Она све да строши
Што се нађе низ корито,
Хоће л Она да олоши
С илом оду разборито.
Хоћел она да се смири,
Ил зачешља валну косу,
Ил да заспе ко лептири,
Ко дјевојка на откосу.
Хоће л к мени икад вода,
Хоће л к мени та ријека,
Досуђена ко слобода
Које нема ван изрека.
Енес Халиловић
Инферно (: L’Inferno)
Стабло
ја око себе чух јауке свуда
људи смо били а сада смо драче
и зато стадох збуњен од тог чуда
морао би нас пожалити јаче
правда што тако кажњава ме строго
мудрости вишња мудро ли све скроји
да бих што чешће уздисати мого
и праведни ли судови су твоји
ту стабло силан дах од себе даде
затим ће мени блажим гласом рећи
против судбине зар се борит даде
ниједна мука није чемер већи
господским слугом учини ме мати
мени је драже сумњати но знати
Данте, Пакао: XIII 22, XIII 37, XIII 24, XIII 39, XXX 70, XIX
10, XXX 72, XIX 12, XIII 91, XIV 67, IX 97, XIV 65, XXII 49, XI 93.
I
Ах, каква бјеше, мучно ли се збори,
та дивља шума, гдје драч стазе крије!
Кад је се сјетим, још ме страва мори.
(Данте, Пакао: I 4-6)
О чим се боташ до по ноћи туђе,
Ништа није твоје, ни та ноћ што блиједи
Јер кад пустиш крике од свег свијета луђе
Твоја рука разум до понора слиједи.
Гдје год око бациш чекају га зуби,
Куд мисао крене замке ти је сколе,
Гледаш, сваки стих сам из себе дуби
Дивљу неку љубав (што је попут смоле
вјерна) своме творцу ком већ бијеле власи.
Аветни му стихови на даљину реже
Док се крик заузда и тишина свеже
Што му болест пјевања у наручје скраси
И врзине нове да скрхан од бола
Љуби нову пјесму што већ чека гола.
II
да нисам вриједан, знам, и свак то знаде.
(Данте. Пакао: II 33)
Заиграше ватре са бесмртне струне,
Принио је нечист жртву своме Богу.
Да л ме поноћ љуби ил ме мајка куне,
У сабласном црнилу носим бијелу тогу.
Да нисам вриједан, знам, и свак то знаде.
И каква сила рече ми да теглим
Поезију луду што ми стопе краде
И гони мој разум да приђе одбјеглим.
Све је то у бити страва која гане
Само одабране за проклетство вина,
Све је то у сржи пошаст која сване
Ко кад слијепе зубе снива младо лане,
Све је то бесмисао као живот крина
Што бол очев носи за свог сина.
III
ко псето стане лајат с боли луде,
толико умом у свом јаду шену.
(Данте, Пакао: XXX 20, 21)
Умиру ми ноћи, дани ми умиру,
И све то што дише чекам да издахне,
Нигдје кључа непреболном виру,
све што прстом мрда око ми упахне.
Пешчаник сам који вазда исто чами,
Имам јаке руке да мој понор сколе,
Ал стихови ови кад вриште у тами
Деветог ми претка у гробу заболе.
Како ријеч изустим – нигдје никог нема.
Одем у самоћу – све се к мени спрема.
Пријатељи сви ми сад жалосно гуде
Што у црне строфе ја залудо кренух.
Ко псето станем лајат с боли луде,
Толико умом у свом јаду шенух.
IV
До мјеста дођох гдје сва свјетла шуте,
(Данте, Пакао: V 28)
Ти знаш оне траве, плотове и њиве,
Знаш и мравље стазе и пчелиње паше,
Знаш под којим грмом јаребице живе
Скривене од људи, када жито сташе.
Глас, корак и руку, познају ти пчеле,
Ни твоја им сјена ничим не засмета,
Шуштањем се јаве оне трешње зреле
Ил храстовим златом око ти прошета.
И до сваког стабла мисао ти сврати,
Читав товар носиш а не ломиш влати.
Могло је баш све то да живи у глави.
Зашто да се булка у строфама страви,
Зашто да је стихови сломе или смуте.
То је онај понор гдје сва свјетла шуте.
V
Јер свијета дно описат се не даде
шале, нит језик вјешт је томе раду,
(Данте, Пакао: XXXII 7, 8)
Тешко је чути те звуке, још теже у стих се точе,
Замку и зуб олује, потоп и огањ твог ума,
А веном псује зима и жедна глас ти лоче,
Јасика дрхти на ватри у којој све је глума.
Из круга избачен, куда, питаш се, у чије име,
Орах без једног года, да л баца врисак ил клетву,
Док сваки упитник бубри, криве се кичме диме,
Она под кичмом тачка, да ли је симбол за сетву.
Јер свијета дно (а свијет је дно, и све је на општем дну),
Није описат шала, а опис је сваки тескоба,
Ја знам шта треба стиху ал не знам име тог сркоба.
Камена, Бога, дивизме. И зехру свега да близак сну
Безимен, луди крик преломи непознат неки дол.
Ал у том грому и корак жене и мук и бат и бол.
VI
и тад се откри ров као на длану,
и у њем страшне змије како реже
(Данте, Пакао: XXIV 81, 82)
Откуд та шарка у твојој каменој блудњи,
Скривена од ока, од покрета, псовке и уха,
Ни да је бациш у страну, за дан страшни и судњи,
Ни да крикнеш док рије јаме сивог ти духа.
И ријеч се свака на драчи разлаже у јалов ромор,
Дани те прошли куну будући брижно варе.
Зашто би слутио колоне, неку руку ил понор,
Твој луди пријатељ каже: биће нам неко чаре.
А баш си шарку уснио како ти мили низ леда,
Узета од сваке руке, скројена од свих пређа,
У два отровна зуба и наум свој се узда,
Ево већ срче из жила а нема ко да обузда
Килаву њену маленкост која се бахато стрви.
Можда јој кажеш изволи, изволи напи се крви.
VII
Да је све злато под мјесецом збрати,
Све не би могло починка да даде
Ни једној души што се овдје пати.
(Данте, Пакао: VII 64 - 66)
У рабош црни вријеме увире,
за кал и камен одавно знан,
И усну шкољку поноћ потире,
да слух ти буде у свему крив,
Из општег лога ти било куда,
јасно је већ да мораш сам
А чија воља бива ти руда
то сада не зна ни мејт ни жив.
И док ти сјена низ драче лута
и сабласт нека дахће уз врат,
На сјени глава што нема пута
ни мудру шутњу, око ни глас,
Ни стари наук да нога стане
корака неких док слути бат.
Јер кад сабласти мисао сване
дрхте на њиви вријежа и клас.
Па куда ћеш више смрти и самоће,
а мамиш поезију поврх свега,
Да л нешто друго у теби хоће
(нешто из тебе, не баш ти)
Да љуби писку ледене зиме
и твојој жеђи да буде жега.
У теби сонет нашао виме,
хране га музиком ти луди сни.
Да л је то пркос планинске воде
кад своме току урезе кланце,
Ил све је наум твоје слободе
да самог себе ставиш у ланце.
VIII
ја за њим, док не видјех чуда
од лијепих ствари што се небом гнијезде,
кроз округао отвор један, куда
изиђосмо да угледамо звијезде.
(Данте, Пакао: XXXIV 136-139)
Све јасно и без маглине,
Изиђосмо да угледамо звијезде.
Двојниче, зашто се гнијезде
На крају друге терцине.
О то је закон стиха и ријечи
Да у сонету завршни знак
Разгони очни мрак
И лијечи
Оно што слути туђе и знано,
Што горког плода и необрано
Само се паклом може изрећи.
Двојнице, крећи
Јер ноћ нам рида.
Прозор је пакла наш празник вида.
Зехнија Булић
Дисидентска
Бити дисидент у пробушеном џепу
мираз је за дуго станично чекање
кликеријада за женским облинама
сањарење кроз прозор аутобуса, воза
дивно је бити дисидент у себи.
Имам веће рогове но ирваси
зато сам кошутама страшан
нисам крик што цијепа корито
за лавину да панцире стопи
задњи у чопору, први на оку
с руком у пробушеном џепу
некада и са песницом за себе.
Паљевци
Посијали игле, ћускија биће
Преду маглу, конци ко млази
До шаротке потрајаће пиће
Пјева оџак, погореше врази.
Шта ми тијеш то до врбове маце
Бош и тесте, лајање на капе
Ком расушене, ком заухле каце
Око торова од звјерова шапе.
Стиго петак, ко гувно пита
Савијени ко да пуче опанке
Слабо је зрно опануло с жита
У коза су, богме, ноге танке.
Не мрдају без олова од страве
Свима Чпаја привиде излива
Због трудна ока момчуљак
Ученом водом чмичак измива.
Пребацила дивкиња на раме дојку
Ужариле се очи ка звијезде
Кити гуслар Ђулићу дјевојку
Удно собе дјевојке се гнијезде.
Маховина
Годови од рита,
мапа стамена,
комити узглавље,
кошуља камена.
Брада храста.
коза у шпагу,
из вимена вино,
маховино.
Ниска јагода,
гола облица зебе,
прелива лабура,
мрешка се дебе.
Трпеза и млада
сведена тек
маховина простирка,
мираз етек.
С кољена на кољено
Девети им појас опаса Тупик
Јаребазва од трећег кољена
Од тог појаса заједнички млин
Првоме поодавно укинут ја-син.
Из Сиге ћуп скући Ново село
Ново гробље и нова ракаљка
У Фириње залајале сјекире
Низ стрмину срезана фујаљка.
Рад образа избила омраза
На прадједа окалемљен -ић
Усвојили незнанца дужног крв
У петом појасу заболи трн.
До шестог била једна лира
Загонетали, држали на вару
Било море, оставило бару
Другог цара гледају на пару.
Звијезда без мјесеца оста
Атила отвори лубенице за спице
Наста строф, мјесец падалице
Осми појас ловиле удице.
Девети појас посеко Тупик
Развигор шуме не таласа
Бабина је откривена рупа
Наше племе скроз се распојаса
Приредила: Бисера Суљић-Бошкаило
|