|
Свака заједница има потребу сачувати сјећање на знамените особе, а начини да се то учини су доиста разнолики. Уџбеници су најрелевантније мјесто да се то оствари. Но, да би сте ушли у уџбенике требате иза себе оставити нешто значајно: знанствено достигнуће, умјетничко постигнуће, хуманистичко дјеловање, политички допринос, војну побједу, једном ријечју велико дјело па макар то био и велики покољ. Тако се сјећање на великане писане ријечи најчешће налази у читанкама, на изузетне глазбенике у кајданкама, на знанственике у стручним књигама, на сликаре у галеријама, на војсковође и политичаре у уџбеницима повијести, на свеце и свете људе у мартијаријима, али нећемо о уџбеницима иако и у њима пречесто (пре)више поклањамо позорност разноразним тиранима него људима који су задужили човјечанство својим изумима и добрим дјелима.
Наиме, поред уџбеника, књига и медија који чувају одређене облике стваралаштва, сјећање на одређене особе за које се у одређеној заједници држи да су заслужиле да их се (при)сјећа настоји се сачувати прављењем споменика и именовањем разних установа и објеката њиховим именом. Ако је нетко моћан (војна и политичка и економска моћ) онда му се још за живота подижу споменици и његовим именом украшавају разни објекти. Но, често се догађа да се именима таквих, којима су се клањали за живота, послије његове смрти или склањања с позорнице моћи, више никада ништа не обиљеже, осим погрдних вицева и псовки. Неке се лагано заборави, неке пак избришу из сјећања као да никада нису ни постојали, неке проклињу, у неке се само ријетки заклињу, неких се с носталгијом сјећају, али њихових имена нема на објектима као што су школе, болнице, војарне, улице, паркови, шеталишта, спомен собе, музеји, споменички комплекси и сл. Неке од знаменитих особа у некој заједници остану у сјећању локалне заједнице и не постану шире значајни, а неким особама које су шире значајне, које су човјечанству нешто баштиниле, у неким заједницама се не даје никаквога значаја.
|
Саво Петковић: Грације, стереотипија, 2004.
|
|
Свугдје је то мање-више тако и свугдје то овиси од стања свијести и домета демократске културе, од владајуће свијести и односа у владајућим структурама. Но, у Босни и Херцеговини то је три пута неукусније, несувислије, настраније, једностраније, једноумније, непринципијелније него игдје на свијету, јер код нас је све и онако три пута комплицираније.
Због непрекидне непринципијелности коју производи овако устројена власт, код нас се имена улица мијењају сваке четири године. Имена школа сваких осам година, имена културних установа сваких 12 година, а имена војарни послије свакога рата. Но, код подизања споменика мртвим заслужним људима више нису битни они, сами по себи, већ они који подижу споменике.
А споменике највише подижу (контра)револуционарне власти, јер када (контра)револуција прође онда (контра)револуционари желе, чувајући успомене, сачувати власт. То је сасвим разумљив образац, али до зла бога примитиван за 21. стољеће, а у нашим увјетима три пута примитивнији него би био негдје друго гдје није изведена клеронационалистичка посељачена (контта)револуција, под кринком борбе за националну еманципацију. Што је најгоре, најнеукусније, најнепродуктивније, готово без икаква смисла, (контра)револуционари на свим странама такмиче се тко ће подићи више и већих споменика вођама који су их водили у трагедију за све. (Контра)револуционари подижу споменике особама о којима постоји повелик досје на Међународном трибуналу у Хагу. Подижу споменике и онима против којих је подигнута оптужница, а посебно се труде око оних против којих није подигнута оптужница јер су праводобно (на вријеме) умрли те су идеални за хероје, мученике и свеце.
(Контра)револуционарима може само пасти на памет да школама дају имена војних постројби. Називале се оне „пролетерске“, „славне“, „лахке“, „брдске“, „моторизиране“ итд. оне не би требале да украшавају школске објекте. Напросто непримјерено је на нашим просторима школама давати имена неких бригада, јер које год оне биле, у школама увијек има родитеља дјеце који су били у оним другим бригадама, вјерујући да су на правој страни, тј. са својима. То је наш усуд и било би уљудно избјегавати да било тко било кога непотребно иритира. Повијест је показала да то никада не изађе на добро.
Зато је крајње вријеме да се у овој држави донесе један закон који би уредио проблематику чувања сјећања на знамените особе, али ни по којему револуционару ни контрареволуционару ја не би дао назив ни најмање улице док не прође 50 година од његове смрти. Ако се сјећање на његов лик и дјело сачува толико онда он заслужује да његовим именом називамо и улице и тргове и аеродроме, и школе и болнице и војарне и музеје, спомен куће итд. Ствари, напросто, треба поставити принципијелно и сукладно цивилизацијским дометима, а не да сваке четири године, чим се промијени политичка гарнитура, мијењамо називе улица и сл.
|
|
Задња измјена: 2006-01-14
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|