|
Кујунџијски занат је био одлично развијен све до краја 19-ог вијека, а кујунџије су у граду били поштивани и сматрани за угледне људе, па се често спомињу као сдвједоци у Сиџилу мостарског кадије 1632-1634. као нпр. Хаџи-Осман зергер, Мурат зергер, Исхак, Дервиш, Ахмед…
Иако и данас у граду постоје бројне златарнице и сребрнарнице, то је мање-више овај обрт прешао у ранг трговине, као и бројни други занати…
Казази (позаментери) су израђивали гајтане, украсну дугмад и различите украсне опреднете за одјећу и коњску опрему. Мостарски казази су били врло познати по изради красних плавих кита за фесове, прављених од свиле, које су падале преко врата на леђа. Говорило се да су те свилене ките тако чврсто уплетене да их није ни сабља могла пресјећи.2
Казази су у Мостару имали своју казаску чаршију, коју помиње и Е. Челеби 1664. године, а она се простирала око сахат-куле у Бранковцу.
Мутапчије су занатлије што су израђивали разне робе од костријети, а најчешће вреће за жито и покровце (мутапе). Прве мутапчије помињу се још 1565. у вакуфнами Несух-аге Вучјаковића, јер је тад овај добротвор подигао једну радионицу за мутапчијски обрт.
Ћебеџије, произвођачи вунених ћебади, имали су све до краја 19-ог вијека ступе за ваљање ћебади на утоку Радобоље, али је и тај обрт, као и бројни занати Мостара, почетком 20-ог вијека нестао.
Бојаџије су се бавиле бојењем различитих тврдих тканина, радионице су имали уз ушће Радобоље и на самој Неретви.
По текстилним занатима у Мостару су настала презимена: Терзић, Казазић, Казазовић, Мутап, Мутапчић, Бојаџић, итд.
д) Грађевински обрти
Овај еснаф је у граду био присутан и прије доласка османске власти, мостарски грађевински мајстори су увијек били познати као прави зналци у свом послу. Иако се сваки занат овог еснафа разликовао међусобно, ипак се у њега скупа убрајају ови занати: дунђери (зидари), ташчије (клесари, овдје су били особито познати као мајстори за израду ћеремиде, крова од камених плоча за дућане и куће), ћерахори (мајстори за градњу и оправку тврђава и кула), дограмаџије (дрводјелци, столари), сујолџије (мајстори за постављање водоводних цијеви, водоинсталатери), итд.
Мостарски грађевинари су оставили за собом изузетна дјела свог занатског мајсторлука у данашњој старој градској језгри, али и објекте из каснијег, аустроугарског периода. Један од најлепших остатака тог умијећа је и надалеко позната калдрма у облику мозаика, коју су имале готово све градске авлије до краја 19-ог вијека. И данас још понека авлија у Церници, на Луци и Царини има прелијепо сложену калдрму, сложену од плоха различитих боја, украшену цвијећем и зеленим раслињем.
Домаћи грађевински мајстори су често од власти били ангажовани на поправкама тврђава далеко од Мостара, у Босанском Новом, Тузли, Зворнику, Љубушком, итд.
По овом обрту настало је нпр. презиме Дунџеровић.
е) Прехрамбени обрт
У Мостару су од најстаријих времена радили и бројне занатлије из прехрамбене дјелатности, а то су, прије свега, екмекчије (пекари), млинари, касапи (месари), сластичари (халваџије), итд.
Пекара је одувијек било, као и данас, а тај је еснаф био бројан и под изричитом државном контролом, као и касапи, јер су то главни живежни производи за становништво. Екмекчије су имали строгог тржног надзорника (мухтасхиба), а он је пазио да се пекаре строго придржавају тачно уређених санитарних прописа за тај обрт. У оквиру таквог надзора биле су и цијене хљеба и меса, оне су одређиване од стране кадије у договору са пекарским и месарским устабашама.
Пекари су своје радње имали и у чаршији и по махалама, обично на прометним мјестима, а свој посао су обављали обично ноћу, кад су се правили хљебови и сомуни, тако да их ујутро увијек буде тазе на тезги.
У вријеме ратних пошасти и пекари и месари, као и млинари били су обавезни за војску производити храну, за што су плаћани од државних власти.
Почетком аустроугарског периода, 1879. је у Мостару било 22-ије екмекчинице, у којима се дневно пекло по 7700 хљебова.3
У прехрамбени обрт спадају и угоститељи: кахвеџије (први по имену познат је неки Салих из 1634. којег помиње Сиџил мостарског кадије), бозаџије (произвођачи и продавци освјежавајућег напитка, бозе) итд.
По овом обрту у Мостару су настала презимена: Екмечић, Халваџија, Бозалија, Кахво, итд.
ф) Умјетнички занати
У овом обрту се издвајају муџелити (књиговесци), сјајни обртници који су били најцјењенији у Сарајеву – и данас на Баш-Чаршији постоје двије четврти, Муџелити Велики и Муџелити Мали – али, и мостарски су били врло познати.
Први по имену познати књиговезац био је неки Али-челебија из 1633. године, а имао је своју муџелитхану у Хаџи-Балијиној махали.
|