Гетеборг, понедјељак
Као да долази Вријеме Осипања

Оно Нешто најљепше што сам имао и чувао у Себи
почело се Осипати
почело је ишчезавати и на рубовима Тијела
постајати Љубичаста измаглица
Питао сам се на Тисуће пута: Од кога сам наслиједио
ову Болест и коме треба да је предам
пошто се Она у мени одомаћи
и за саговорника узме моју Душу
а Крв и Тијело узме за поданике
јер дато ми је да будем Човјек
и да будем Смртник и нестварни Сувласник
Времена које има своју Унутрашњу Граматику
и све има све своје у облику Круга
и Нас у Кругу закључане
као да нема ко да нас Жали и Именује

Гетеборг, уторак
Живјети или Умријети

Напросто Ствар је укусно обликованог Договора
између Њих који ми наносе безразложну Бол
и Мене који са том Боли живи
на начин да је то моја строго контролисана
Приватна Ствар
Заправо Договор између Сна и Јаве
у тренутку моје мрзовољне и људске Слабости
и Страха од буђења

Док је било Симетрије
чинило ми се да је Живот имао некаквог смисла
и устајао сам се Рано да у Тијелу све размјестим
на своје Мјесто
и да Кахву попијем у миру
загледан у Даљину као да је управо са те Стране
и са те Удаљености требао да дође Телеграм
и неочекиване Ријечи неспоразума

Умријети или Живјети
од Онога што заноћи у Потиљку
Аллаху драги

Гетеборг, сриједа
Слово о Распећу

Зар је и То моја Срећа
што сам сићушни дио Општег Распећа
у граду Гетеборгу
док Кисеоник мрзовољно улази у кафану
у којој сам могао и Умријети
да је то Птица Ругалица пожељела
да је само Пожељела

Гетеборг, четвртак
Па да видиш и није лахко, Пријатељу

Превише су дуго неке неважне Ријечи на периферији
мога Тијела
то што су урадиле Све је ишчезло
и требало би доћи до пресађивања мирисне љубичасте
Боје
и Плишаног додира
у неки други Простор и изнаћи неке савременије
Украсе
Јер То са Птицом Ругалицом више није оно
осавремењавање бола
и свега онога што се Болом намјерава дотакнути
То је већ добро знано свима
који једино Поезијом желе нахранити Гладне

Ако се Шкољка раствори
биће таквог Напитка за све оне што се хране Водом
Водом и Кисеоником који нечујно ишчезава
Заправо кисеоник као истрошена мисао у нама трухне

И још да се Окупимо у довољном броју
и да се не Стидимо што нам је Лице украшено Борама
као да смо између Себе ратовали
и да се нисмо Молили
и да се нисмо довољно и на прави начин Молили
МОЛИЛИ

Гетеборг, петак
Касно поподне

Кажеш да је Живот за Пјеснике у Гетеборгу узбудљив
и за обичне Смртнике кажеш Живот је несвакидашан
јер Град има своју унутрашњу Љепоту и Немир
и све се крајње нечујно улијева у љубичасту Симетрију
и неко нечујно Осипање као да све дотиче
Јер какав би то био Град да нема своје Осипање
у коме се само Наслутити дају узроци Мале радости
мале људске и породичне Радости
Све остало као да је на Невидљивој конструкцији
Суботњих мисли издигнуто
Аллаху драги изнад земног Умирања
па се понекад чини да Град уствари живи у Небесима
као Шкољка Растворен
и Сидром привезан за дно једне тек откривене Чаролије
и мирисне Њежности која се никуда не миче
и има је Довољно
Свака друга мисао Рану би оставила Непреболну
у Кругу а Петак је и Плишано касно поподне

Гетеборг, субота
Мислећи на године

Они могу и да Забораве
али Ти ме памтиш и када ми Коса није била Сиједа
и када ми је Радост пјевала у Грудима
Нећу да Лажем
имао сам и тада Птицу Ругалицу у Потиљку
или у Слуху свеједно
у коме се дијелу мога Тијела налазила
и у шта је суботом била Заљубљена
Била је то раскошна Боја мирисног Гетеборга
и унутар те Боје и Бол моја била је раскошна
додир плишане Руке све је могао да спријечи
и моју Пјесничку помисао на Самоубиство
и на жељени Лет кроз ваздух и изнад свега
С м р т н о г

Гетеборг, недјеља,
Помисао на неку бољу стварност

Зашто уљепшавати Нешто што је остало без своје Симетрије
без своје разумљиве Специфичне тежине
и разумљивих Ријечи
Нешто што је остало да у Мени траје
на начин неприкладан као да Вријеме није све више
Прашина
и Пијесак од кога је све нестварно саздано

Хоћу да исциједим из Себе и задњу Ружну помисао
хоћу да се и у Кругу добро осјећам
и да с Радошћу сједамо за трпезаријски сто

Недјељно је поподне
Ружа се још није искрала из царства Мириса
све више бивам неко Други и Другачији
па жамор лишћа доживљавам као нестварно море
и Говор који је некада Говор био
свих они који су сада Нијеми и Окамењени

И прелазимо нечујно на Разговор о Времену
о Времену у коме нас више неће бити