|
Једног таквог јутра, ни разданило се није, (био је новембар или фебруар, не сјећам се више) угледали смо неког како са два кофера у рукама пролази горе-доље блатњавим сокаком. У то су вријеме стизали неки поноћни возови и ненајављени гости који су будили домаћине. Па би, обрадовани сусретом, сијелили и разговарали све до јутра. Мислили смо да је и та жена неки залутали путник.
„Стара, да ја изађем и видим да није ко забас’о?“, питао је дидо.
„Хајде, Бог ти дао. Студено је. Киша је“
Он је изашао и позвао жену. Тек кад је пришла препознао је Даринку, другу Милетову жену. Комшија Миле био је грађевински радник. Рад на терену, дуга избивања од куће и љубомора на лијепу жену о којој се свашта причало, упропастили су му брак. Недавно је, првој жени у инат, од некуд из Србије довео Даринку. Само што се запослила, ни комшилук није честито упознала, а већ се из куће чула његова галама и њен плач…
… Стајала је пред нашим вратима као кривац, лоше прикривајући стид и узнемиреност. Је ли била истјерана или је отишла сама, сувише поносна да и даље подноси жалопојке за првом женом и увредљива упоређивања, нисмо питали. Човјек је. У невољи је. Треба помоћи.
Увели смо је у кућу да се огрије и попије филџан кафе, уз коју све некако лакше бива.
„Па шта ћеш сад, женска главо?“, питала је нана руком показујући њене кофере.
„Не знам… Морам на посао. Да ствари оставим код вас, само до поподне?“, питала је снебивајући се.
Самилост према несретној жени, страх од Божије казне, жеља да се учини добро дјело, или све то заједно, тек, нани није било ни на крај памети да туђе ојађено дијете, женско, пусти на милост и немилост непознатог свијета. Кад се вратила с посла, Даринка је стидљиво сјела за понуђену софру, замишљено и безвољно јела, трудећи се да не заплаче.
„Буди ти код нас два-три дана. Доћи ће он, бона, по тебе“, благо је тјешила нана.
Није дошао. Вратио је прву жену. А она није хтјела да се врати својима. Било је стид. Првих се дана распитивала издаје ли неко стан. А онда је нана једног дана, гледајући је како природно и скромно сједа с нама за ручак, и увиђајући све више честитост и доброту ове несретне жене, једноставно рекла:
„Ако теби није тијесно, Даринка, сине… нама не сметаш.“
Да ли се претходно о овоме договорила са дидом или је одлучила сама, је ли о свему добро одмислила преврћући се ноћу у постељи или је одлучила тог тренутка, не знам.
Није се више причало о томе, није било потребе. Остала је живјети са нама, уклопила се једноставно и природно, а ми смо је завољели и прихватили као члана породице.
Љети бисмо сједили у авлији, под багремом. Тек сапрана авлија и залијевено цвијеће одисали су свјежином. А ми разговарали полагано и необавезно, као да је пред нама сво вријеме свијета.
Зими се сијелило на веранди. Ватра је пуцкетала, а ми, окупљени око поподневне кафе, слушали радио. Даринка је приповиједала о људима и обичајима из свог краја. Мрак се увлачио непримјетно и свијетлила је само зелена лампица на радију. И жар дидине цигаре.
Уочи бајрама је с теткама прала поњаве и пјевала. Сејдефу мааајка буууууђаше…
Учила их нове мустре и везове. За божиће је ишла својима. Доносила нам слатко од младих ораха, бијелих шљива и јагода. И киселе србијанске паприке.
Све је рјеђе плакала за Милетом, кријући лице иза раскошно процвјетале минђушице.
„Немој, Бог ти дао, сине. Није вам било суђено. Свак’ нешто девера.“, тјешила је нана. И закретала главу да не видимо да и она плаче.
Даринкине су мајка и сестра долазиле љети и остајале по десет-петнаест дана. Ја сам тада мислила да су нам и оне сигурно неки род, само што сам ја, заузета игром, тај дио приче пропустила. Јер увијек је било тако, Дидо ме водио са собом на пијацу, па код Врањеша на ћевапе. За столом је отпочињао неусиљени разговор, не сјећам се ни како, ни о чему. И већ код десете реченице дидо би откривао да је са саговорником неки далеки род, преко неке амиџине снахе, оне са биљегом изнад лијеве обрве, оне чији је најмлађи син јесенас пао с воза и пребио три лијева ребра. И све тако. Покушавала сам схватити ту компликовану мрежу родбинских односа, уплитала се у њу као риба и, сувише мала да све та повежем, мудро закључивала да су сви људи, у ствари, нека фамилија.
Даринка је остала код нас неколико година, све док од свог предузећа није добила стан. Па и тада је долазила скоро сваки дан, иако није становала близу. Касније, кад јој се мајка разбољела, вратила се својима. У почетку се јављала често, касније све рјеђе. Удаљеност, обавезе и нови људи чинили су своје. Тако увијек бива, тако и треба. Јер живот иде својим током. А ми смо је спомињали често и с љубављу. Сигурна сам и она нас.
Једног дана, неколико година касније, у само предвечерје, неко је тихо закуцао. Пожурили смо отворити, питајући се ко ли би могао бити. Сви домаћи улазили су без куцања. Пред вратима је, нијема од радости што нас поново види, стајала Даринка.
„Хајде, бујрум!“, тетка се измакла с врата да је пропусти.
Она се пропињала на прсте и гледала преко наших рамена.
„А где је тета?“, упитала је са стрепњом.
Ћутали смо. Даринка се одједном, нагло, смањила, као да јој је цијело облачно небо полегло по раменима. Схватила је. И заплакала. Горко. Безгласно.
Дуго смо касније сједили и причали.
„Била је моја друга мајка“, шапутала је док су јој вреле сузе падале по прелијепом кашмиру што га је донијела нани за димије.
Отишла је након неколико дана, тужна и сјетна.
… Ријетко прођем тим крајем. У нашој старој кући живе други људи. И увијек застанем, збуњена и зачуђена. Па то је мала, сасвим мала кућа. Зар је могуће да смо сви ту живјели? И да нам није било тијесно? И да нико ником није сметао?
Нико од људи из ове приче није више међу живима. Понекад волим да их замишљам како негдје горе, под неким небеским багремом, сједе уз кафу. Виде ли нас? Жале ли нас? Или, запричани, у тромом протицању оносвјетског времена, ни не примјећују да смо се ми претворили у камење.
Док гледам оштре зелене врхове зумбула како се пробијају из земље и слушам катарзични звук оживјелих прољећних потока, мислим о невидљивим а моћним силницама Божије љубави која је свемирску громаду претворила у наше станиште. И створила толике љепоте за нас. Мислим тако док слушам о страхотама које људи чине једни другима. Зар смо то угасили Божију искру у нама? Запитам се понекад је ли се икад покајао што је створио човјека? И молим да ми опрости моје грешне мисли.
|