|
Град Мостар, према Уставу Федерације БиХ, је „једна територијална јединица управе и локалне самоуправе“, која „има надлежност опћине, осим ако законом није другачије прописано“. У тексту који слиједи нећемо анализирати „институционалну посебност“ Града Мостара, него ћемо дати основне назнаке о савременој локалној самоуправи, више „идеал-типски“, него компаративно. Прецизније, говорит ћемо о савременој локалној самоуправи, хисторијски верифицираној на друштвеном искуству и људском ангажману усмјереном ка слободи, аутономији и демократији. Могуће да се и Град Мостар и остали градови и опћине у БиХ, у будућности „приближе“ моделу (моделима) савремене локалне самоуправе – моделу који ћемо „описати“ у овом прилогу.
|
|
Јачање локалне самоуправе не значи само проширење круга њених надлежности, финансијске аутономије и укупних ресурса (посебно економских), већ и развијање мреже локалне власти која садржи више нивоа. Уобичајена је појава три нивоа, у виду конкретно-институционализираних облика назива опћине, окрузи, односно дистрикти. Између поменутих нивоа локалне власти, путем принципа супсидијарности, успоставља се, у савремености, сасвим нови тип односа. Супсидијарност подразумијева да се првенство у обављању одређених послова увијек даје нивоу који је најближи грађанима, а тек ако тај ниво није у стању да реализира те послове, они се преносе на виши ниво. Опћенито влада сагласност да је виталан систем локалне самоуправе саставни дио репрезентативног и одговорног дјеловања либерално-демократске државе. У већини либерално-демократских држава писани устав брине и штити начела локалне самоуправе. Уставни текстови опредјељују искључиво битне елементе локалне самоуправе: одређују врсте локалних заједница, њихов самоуправни положај – тиме што одређују да заједнице управљају саме, али у оквиру закона, и коначно да њима управљају изабрани народни представници. Аналитички гледано, појам локалне самоуправе садржи двије компоненте: социолошку компоненту – локалну заједницу и правносистемску компоненту – (локалну) самоуправу. Локални облик власти не учествује у суверенитету, те је у потпуности „потчињен“ централној власти државе, или, као што је то случај у федералном систему, власти федералних јединица. Стил дјеловања локалних власти требао би бити прагматичког и утилитарног карактера, те бити аполитичан. (Не постоји „демократски и републикански одвоз смећа“).
|
|
Сваки облик локалне самоуправе има одређене функције и карактеристике. Основна територијална јединица локалне самоуправе је опћина. Опћине могу бити различите по величини (површини територије) и броју становника, што зависи од више чинилаца, међу којима је најизраженији, рекли бисмо, традиција. Данас се јавља тенденција увећавања величине опћина ради веће економичности и ефикасности у пружању услуга. Унутар опћине могу постојати и мање јединице (мјесне заједнице, градске четврти и сл.), које, најчешће, имају и улогу изборних јединица. Медитеранске земље (Италија, Француска, Шпанија) традиционално имају мање опћине и проблеме дефицита економичности и ефикасности рјешавају удруживањем опћина у шире облике локалне власти.
|
|
Виши ниво организирања локалне власти су: окрузи и дистрикти. Окрузи су стални територијални облици организирања власти и имају различита имена у појединим земљама - county у В. Британији, Креис у Њемачкој, departman у Француској итд. Дистрикти могу бити територијални и функционални. Могу имати трајну намјену (школски, црквени, услужни итд.). Могу имати специјалну намјену и за извјесно вријеме. По извршењу одређене функције специјални дистрикти престају с радом. На примјер, New York Port Authorities, функционални дистрикти у Мексичком заливу били су формирани за борбу против комараца, у пословима исушивања мочвара, мелиорације и отклањања тешких болести које су комарци ширили итд. Срез, жупе, војводства, кнежевине су нивои организације локалне самоуправе који традиционално постоје и јављају се под тим именом у једном броју земаља. Они понекад имају особеност округа а понекад региона.
|
Инга Кљајо: Отмица Сабињанки, акрилик на дасци
(са изложбе Инге Кљајо у Мостару 23-30.9.2005.)
|
|
Град је посебно значајан облик организације локалне власти. Град некад може, зависно од величине, бити у нивоу округа, или, пак, може представљати и виши ниво организације (Париз и Беч имају статус региона, а Берлин, Хамбург и Бремен имају статус федералне јединице). Обично велики град има статус мегаполиса или уопћено метрополитенског ареала, који подразумијева посебне надлежности, право на посебне облике организације и значајне финансијске ресурсе. С обзиром на значај града у држави, данас се развија урбана политологија – наука о граду, која мултидисциплинарно проучава град као политичку заједницу.
Региони чине највиши степен организације локалне самоуправе. У једном броју земаља регион је традиционално функционирао као испостава и ниво организације централне државне власти – као вид децентрализације. Стога, овај ниво у себи обједињава државне послове и послове локалне самоуправе. У Европи и у свијету, региони данас добијају веома важну економску функцију. Региони, као територије које се простиру у двије или више сусједних држава, разликују се од регија које су дијелови једне државе и облик децентрализације те државе (тзв. регионалне државе). Данас у Европи региони постоје на територији: Шпаније – Француске, Француске – Италије, Француске – Швицарске – Њемачке, Француске – Њемачке – Белгије итд.
Величина основних локалних заједница је показатељ степена посредности локалних органа власти у избору и представљању становника локалне заједнице. Величина ових заједница, што смо већ истакли, у значајној мјери зависи од традиције, али и од улоге коју имају локални органи власти. Изузетно мале локалне заједнице (до 1.000 становника) у одређеном проценту (не све), постоје у Исланду, Грчкој, Француској, Шпанији, Швицарској, Мађарској и Њемачкој. Релативно мале локалне заједнице (од 1.000 до 5.000 становника) имају Аустрија, Норвешка, Италија, Финска, Малта и Луксембург. Релативно велике локалне заједнице (од 10.000 до 100.000 становника) имају Шведска, Бугарска, Португалија, Холандија, Белгија и Данска. У посљедњих 50-так година у знатном броју земаља смањен је број локалних јединица, односно дошло је до њиховог увећања, најчешће путем интегрисања.
|
|
Најједноставнија структура локалне самоуправе чини само један ниво власти за све потребе. Предности оваквих система су у томе што постоји јасна надлежност и јавност не би смјела имати нимало двојбе у погледу тога ко је одговоран за локалне надлежности и услуге. Међутим, обично постоје два али се јављају и три нивоа локалне власти. Основна локална заједница (основни ниво) има различите називе, различите је величине али углавном има основне исте функције (надлежности). То су
municipality – САД и Канада, borought – Велика Британија, commune – Француска, comune - Италија, municipios – Шпанија, итд. Ове заједнице су прије свега одређене територијом али постоји и велики број функционалних локалних заједница као што су дистрикти у САД, црквене парохије у САД, Великој Британији, Шведској, Њемачкој итд., вијећа сусједа у Шведској, Данској, САД, Великој Британији, вијећа корисника услуга у Шведској, Данској, итд. Данас се појављују и бројне разноврсне приватне и приватно-јавне агенције које обављају дио послова за локалну заједницу, и оне су искључиво функционалне организације.
|
|
Виши ниво локалних власти је најчешће округ али и градови који због специфичних и комплексних урбаних проблема постају све значајнији облици вишег локалног организирања. Округ и град, дакле, постоје као два паралелна облика организирања локалне власти. Понекад долази и до различитих спајања округа и градова. Тако у Великој Британији постоји метрополитенски дистрикт (metropolitan districts). У САД постоје случајеви да се округ интегрира у град (Сан Франциско је округ и град) или да дио градских функција обавља округ (тзв. urban – county план). Регион као облик територијалне организације власти усљед нових економских и политичких потреба савременог свијета доживљава својеврсну ренесансу. Он обухвата територије које су економско-географски сличне и природно упућене једне на друге, некад и мимо државних граница (Европа), мада је већина региона, односно регија, и даље унутар националних држава. Регије се називају у појединим земљама различитим именима – canton у Швицарској, Lander у Њемачкој, state у САД, регион у Италији и Француској итд. Њихово постојање означава тростепену организацију локалне власти. Регион је највиши облик локалне заједнице који врши и државне функције и реализира различите економске, социјалне и политичке програме. Значај и моћ региона зависи од чињенице да ли је национална држава настала уједињењем независних држава (садашњих региона) – случај САД, Швицарске и Њемачке, или је регион настао касније ради извршавања одређених државних и друштвених функција. У првом случају региони у значајној мјери имају функције државе и ријеч је о федерацијама. У другом случају у питању су регионалне или унитарне државе, зависно од реалне снаге, аутономије и моћи региона. Данас се углавном говори о Италији и Шпанији као о регионалним државама, мада и неке друге државе (Француска, В. Британија) могу добити исти статус. У земљама у којима су региони основа за настанак покрета за националну независност (Сјеверна Ирска, Шкотска и Велс у В. Британији, Бретања у Француској, Квебек у Канади, Каталонија у Шпанији и региони у Италији) долази до снажних сукоба с националном државом која преферира централизацији из страха од сецесије. И док се у наведеним државама потискује самосталност региона, Швицарска је морала, ради укључивања у Европску унију, смањити моћ и независност кантона и умјесто непосредне демократије, јачати неке институције представничке демократије.
Тип односа између разних нивоа власти и даље је најзначајнији индикатор постојања унитарне, регионалне или федералне државе. У савремености је евидентна тенденција да се процеси децентрализације и јачање локалне аутономије снажно ограничавају централном влашћу државе. Могло би се рећи да је у организацији државе пресудна улога централне власти. Централна државна власт у овим процесима добија веома важну функцију надгледања законитости рада јединица локалне самоуправе.
|
|
Питање надлежности локалне власти је увијек актуелно и важно, јер указује на реалну аутономију, али и на потенцијале и капацитете локалних власти у реализирању важних друштвених програма и осигурања потребних услуга. Локалне власти у новије вријеме постају и иницијатори бројних развојних и економских програма како у локалној заједници, тако и изван ње. Локалне власти најчешће су одговорне за услуге какве су предшколско, основношколско и средње образовање, цесте, локално планирање, одвоз смећа, библиотеке, спорт и забава, социјалне услуге, ватрогасна служба и заштита околине. Локалне власти, у циљу квалитетнијег остваривања свој их функција (поготово у урбаним срединама), користе знања професионалаца. Овакав начин рада подразумијева мрежу образовних институција, као и одговарајуће канале и могућности организирања локалних заједница. Стога, нови подузетнички модели постају значајни у раду локалних заједница. Вијеће – менаџер предузетнички је модел прихваћен у Канади, Аустралији и на Новом Зеланду. Градоначелник – вијеће модел је доминантан у САД, а уводи се и у неке европске земље. Чак је и традиционално европски модел вијеће – градоначелник усвојио један број предузетничких института у циљу веће професионализације рада и управљања. Неке од тих промјена су слиједеће: главни административни функционер врши послове менаџера, мјере се ефекти и квалитет рада, врши се награђивање запослених према учинку и сл.
|
|
Органи у јединицама локалне самоуправе су представнички, извршни и судски. Постоји подјела, равнотежа и узајамна контрола локалних власти. Представнички орган (скупштина, савјет, вијеће) „води политику“, доноси одлуке и друге прописе којима се регулирају односи у локалној заједници. Извршни орган је колективно тијело које обавља функцију локалне владе и може се називати: извршно вијеће, извршни одбор итд. Инокосни извршни орган је начелник (градоначелник), мада се негдје зове и предсједник скупштине, а негдје уопће и не постоји Он је „аналоган“ функцији предсједника на нивоу државе. Зависно од типа политичког система и значаја извршне власти (предсједнички-парламентарни системи) и градоначелник може да буде јак (биран директно) и слаб (биран на опћим изборима према истој процедури као и остали чланови представничког тијела). Негдје га именује шеф извршне власти државе (краљ, краљица у уставним монархијама), што је случај с градоначелником Хага, а негдје се он „ротира“ од седмице до седмице (први међу једнаким). У јединици локалне самоуправе постоје и органи управе (службе за управу) које могу обављати управне послове из надлежности јединице локалне самоуправе, а могу обављати и делегиране управне послове вишег нивоа власти. Судски органи власти у јединици локалне самоуправе (на пр. опћински судови) су државни органи, али у тој јединици могу постојати и неки „квазисудски“ органи, као органи локалне заједнице (мировна вијећа, арбитраже, па и омбдусман).
Данас се као веома важан механизам функционирања локалне самоуправе појављује градски менаџер који је персонификација професионализације локалне власти. Менаџер подстиче економски развој, подузетничко понашање и формирање приватно-јавних аранжмана и партнерстава ради осигурања разноврсних локалних услуга. Он је именовано лице и та функција доприноси како већој ефикасности рада, тако и демократизацији рада локалних власти.
У сваком систему локалне самоуправе постоје поменути органи. Њихови односи могу бити веома различити, па из тог разлога, постоје различити аранжмани, односно модели организације локалне власти. Поједностављено казано најчешћи модели су: комисиони (француски), слаб градоначелник – вијеће модел и градски менаџер модел.
Представнички органи што смо већ истакли доносе нормативна акта којима се регулирају односи из надлежности локалне власти. Ови органи се бирају на опћим, непосредним и тајним изборима познатим као локални избори. Однос између броја посланика у овим тијелима и грађана који их бирају (и могу бити бирани) указује на степен посредности демократије. У великим градовима та посредност је посебно изражена, из разлога великог броја становника града, али и из разлога не тако бројних представничких тијела.
(наставља се)
|
|
Задња измјена: 2005-12-29
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|