|
И тако смо, ето, стекли новог пријатеља који је уложио велики труд да, из сусједне земље, донесе своја дјела, своје виђење стварности оплемењено фином патином прошлих времена. Факићев немирни стваралачки дух, наоко, заробљен у Тутину у трагичним и бурним временима, загледан у прошлост, истовремено је свјестан овог тренутка… Трагање и поглед у прошлост није бијег од стварности већ особен пут проналажења мира и склада у себи и животу којим живи.
Мостар, град поносан на своју прошлост, свјестан своје цивилизацијске и културне традиције из које црпи снагу за садашњи тренутак, може добро разумјети Факићеву носталгичну инспирацију прошлошћу и етнолошким наслијеђем.
Факић нам са собом доводи лица која нам се чине чудесно познатим. Стога, ваљда, што су то слике обичних људи, свакодневних ствари из свакодневног живота.
Крошње старог дрвета, окрњени сахан, куле с чијих се пенџера види чаршија, калдрма која памти небројене кораке, зурле чији звук као да чујемо из даљине, руке подигнуте у молитви… све је то дирљиво познато и блиско. Тајанствене, мистичне жене у ренесансном руху одвлаче нам мисли у прошлост, а ипак то је добро познат сјетни поглед усамљене жене. То није жена ренесансе, то је, једноставно, жена на чијем лицу видимо тугу, радост, жељу, занос у молитви, видимо дубоку емоцију, људске осјећаје.
Увијек нам је драго и чини нам част, угостити добронамјерне људе, а посебно оне који, слутимо, желе бити пријатељи ове куће и овог града. Зато Меџиду Факићу желимо топлу добродошлицу.
|