|
Кад погледаш са Црног врха
на рамену ти спава смрт
к’о дијете жени.
Из ноћи је будућност свјетлија;
тачно у поноћ поглед на свијет је најјаснији.
Пала је ноћ. Свануло је мојој поезији.
Без брата си и кад се побратиш са свима;
љубави, робијо тешка на слободи.
Или је ово опсјена или јава:
вријеме нишанџија на митраљезу.
Једино си свога срца заточеник,
јер, пјесма је суха позлата душе.
Нико ме не може присилити
да признам животу да је лијеп.
Бићемо само у сопственим очима
оно што јесмо.
|