Мост - Индекс
Мост - Претплата
Фикрет Ибричић: Аутопортрет [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 183 (94 - нова серија)

Година XXX фебруар/вељача 2005.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Љубица Перкман
Звјездане ноћи

Суша је већ данима испијала и притискала земљу, а на плавом небеском плашту, без иједног облачка, сунце је изгледало као нацртана ужарена кугла.

Мајци смо могле помагати у пољу само у освит зоре, кад је још било мало хладовине, а затим смо морале тражити спас под старом разгранатом липом. Оближња рјечица Врбања била је већ оплићала, тамо гдје смо некад пливале, сада смо могле само газити топлу воду. Лако смо прелазиле и на другу обалу, али смо морале бити опрезне због змија, које воле топлоту.

Ноћи у кући биле су скоро неиздрживе, отварале смо прозоре и врата, али није било ни дашка вјетра. Зато је мајка предложила да деке и јастуке изнесемо вани, и да спавамо на трави испред куће. Ми, дјевојчице, радосно смо прихватиле ту новину, да ноћи проводимо испод неба пуног разиграних звијезда, међу којима се шетка мјесец са стално упаљеним фењером. Одавале смо се фантазији мрака. Мајка нам је низала приче, најчешће из свога дјетињства, а сјенке трешњиних грана на зиду куће подсјећале су на ликове из бајки и страхота. Неке сјене су личиле на страшног вука, неке на мајмуна или птицу, а неке на бића која нисмо могли одгонетнути. Наша кућа је била осамљена, па смо се често и плашиле да нас, кад утонемо у сан, не би напао какав пас, или непознат човјек, који би случајно туда пролазио. Дуго смо шапутале и ћућориле испод танке деке, загледане у бескрајни простор украшен звијездама. Свака је од нас тражила своју звијезду. Проналазиле бисмо их, и затим поново губиле у том обиљу и свјетлуцању. Понекад смо се и уплашиле, кад бисмо видјеле да нека звијезда падне, нестане. Једноставно, јаче засвијетли, и онда се негдје изгуби. Као да оде на другу страну неба.

Јана Андреесцу (Румунија): Илустрација

Јана Андреесцу (Румунија): Илустрација

„Зашто падају звијезде?“ питале смо мајку.

„Не знам ја то, кћери, далеко је и бескрајно небо. Само се сјећам да су ми старији, док сам још била мала, као и ви, говорили да сваки човјек има своју звијезду, и да пад звијезде може значити и нечији одлазак“, објашњавала нам је мајка.

„А ко би то могао умријети?“ упитале смо скоро у један глас.

„Не знам ја то, дјецо, можда неко далеко од нас, и звијезде су далеко“, тјешила нас је мајка.

Гледале смо у високе звијезде, учинило нам се да је још једна бљеснула. Ох, само да неко не умре у нашој породици, у нашем селу.

Мајка је већ била у дубоком сну. И Неда је већ полако тонула у сан, а Љупка је пожељела да мало поразговара са звијездом Даницом, која као да се приближавала мјесецу, или је то он, као њихов чувар, дошао ближе, да јој нешто запјевуши. Љупка је запамтила гдје се Даница налази, препознавала ју је по златном репу. Откуд јој тај чудесни златни украс, питала је прво сестрице, а затим и мајку, која јој је објаснила да то ипак није реп, него само једна дужа зрака, један одсјај.

И у овој топлој љетној ноћи, Љупки се чинило као да је и сама међу звијездама, као да Даницу може додирнути руком. Почела је и тихо пјевушити. Пробудила је и мајку, која се пренула из сна. Кћерку је помиловала по коси:

„Спавај, кћери моја, не бој се, ту сам ја, поред тебе!“

„Не бојим се ја, мајко, ничег се не бојим, само бих хтјела да мало попричам са звијездом Даницом“ одговорила је Љупка, а у мислима су јој свјетлуцале ријечи, које је хтјела да преточи у пјесму. Није више пјевушила, да их не пробуди, али и данас се, након толико година, сјећа стихова који су јој навирали, као мјесечина, у тој чудесној ноћи дјетињства.

Звијездо моја, звјездице,
сипај звјездану прашину у тами.
Надари срећу сестрама,
мени и нашој мами.

А звијезда Даница као да се смијешила, обећавајући да ће њену молбу услишити. Пожељела је срећу свима, цијелом свијету, заборављајући на страх од ноћних сјена. Улепршала је брзо у сан, у којем је осјетила неку топлину, као да се налазила уз звијезду Даницу. Само сијај, никад не гасни, никад не падај!

Из чудесног сна пробудио ју је цвркут птица. Кроз крошње трешње пробијале су се зраке рађајућег сунца. Мајка и сестре су још спавале. Љупка је посматрала игру сунчевих зрака на њиховим лицима.

Претходна · Садржај · Наредна

Сенаид Буљубашић: Предио [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-05-20

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска