|
„Зашто падају звијезде?“ питале смо мајку.
„Не знам ја то, кћери, далеко је и бескрајно небо. Само се сјећам да су ми старији, док сам још била мала, као и ви, говорили да сваки човјек има своју звијезду, и да пад звијезде може значити и нечији одлазак“, објашњавала нам је мајка.
„А ко би то могао умријети?“ упитале смо скоро у један глас.
„Не знам ја то, дјецо, можда неко далеко од нас, и звијезде су далеко“, тјешила нас је мајка.
Гледале смо у високе звијезде, учинило нам се да је још једна бљеснула. Ох, само да неко не умре у нашој породици, у нашем селу.
Мајка је већ била у дубоком сну. И Неда је већ полако тонула у сан, а Љупка је пожељела да мало поразговара са звијездом Даницом, која као да се приближавала мјесецу, или је то он, као њихов чувар, дошао ближе, да јој нешто запјевуши. Љупка је запамтила гдје се Даница налази, препознавала ју је по златном репу. Откуд јој тај чудесни златни украс, питала је прво сестрице, а затим и мајку, која јој је објаснила да то ипак није реп, него само једна дужа зрака, један одсјај.
И у овој топлој љетној ноћи, Љупки се чинило као да је и сама међу звијездама, као да Даницу може додирнути руком. Почела је и тихо пјевушити. Пробудила је и мајку, која се пренула из сна. Кћерку је помиловала по коси:
„Спавај, кћери моја, не бој се, ту сам ја, поред тебе!“
„Не бојим се ја, мајко, ничег се не бојим, само бих хтјела да мало попричам са звијездом Даницом“ одговорила је Љупка, а у мислима су јој свјетлуцале ријечи, које је хтјела да преточи у пјесму. Није више пјевушила, да их не пробуди, али и данас се, након толико година, сјећа стихова који су јој навирали, као мјесечина, у тој чудесној ноћи дјетињства.
Звијездо моја, звјездице,
сипај звјездану прашину у тами.
Надари срећу сестрама,
мени и нашој мами.
А звијезда Даница као да се смијешила, обећавајући да ће њену молбу услишити. Пожељела је срећу свима, цијелом свијету, заборављајући на страх од ноћних сјена. Улепршала је брзо у сан, у којем је осјетила неку топлину, као да се налазила уз звијезду Даницу. Само сијај, никад не гасни, никад не падај!
Из чудесног сна пробудио ју је цвркут птица. Кроз крошње трешње пробијале су се зраке рађајућег сунца. Мајка и сестре су још спавале. Љупка је посматрала игру сунчевих зрака на њиховим лицима.
|