|
Да ли је Мостар никао из шале или се је шала родила у Мостару – није важно. Битно је да су сви Мостарци весељаци. Ове реченице је на корицу своје књиге „Мостарци весељаци – у прошлости“ одштампао приређивач лискалука Б.К. Мирковић назначујући да је то први том, иако се ради о скромном по обиму издању, малог формата са само 32 странице. Књигу је штампало Ш.П. „Култура“ из Требиња али без импресума што нам онемогућава да сазнамо још неке податке, прије свега годину издања. Аутор је регистровао 62 лискалука од чега је један стиховани, чиме је заувијек отргнуо од заборава не само лискалуке него и њихове креаторе међу којима су конобар Тенто кога је Вук Драговић прозвао Воштани човјек, подрумар и винар Благоје Лозо, проф др. Анте Р., Гојко Божовић, Гргур Костић, Јово Бошковић, Михо Пешко, терзија Томо Требињац, Авдо К., Јово Тута, Симо Тица – власник Хотела „Вилсон“, Алекса Шантић, Мујага Галешић звани Исус, градоначелник Мујага Комадина, књижар издавач Трифко Дудић, собосликар Михо Милетић, Јозо Жупанчић, др. Вељко Јелачић, Ахмет Брајловић – власник чувене Кафане „Ружа“, новинар Або Коен, угледни трговац Вукан Куић, књижевник Јован Палавестра, Коста Костић – директор банке, Илија Пјанић, кафеџија Мухарем Б., Перо Ракић, Машо Јелић, Јово Спако – ашчија, Анте Мотика – сликар, др. Ристо Јеремић, проф. матерњег језика Васић, Јован Дучић и много других за које су наведени само иницијали. Читава једна галерија ликова из свих друштвених слојева дефилује кроз лискалуке што значи да је у то вријеме град био опсједнут таквом врстом комуникације и да је она предстваљала кохезиони фактор у мултинационалној средини какав је Мостар од свог постанка био.
Књигу „Мостарска треха“ плодног писца магистра техничких наука Данила Марића издала је 1997. године Самостална издавачка Радионица из Мостара и УСА, иза које стоји аутор. Штампање је извршено у Лос Анђелесу. Повећи је списак његових књига: Чувари звијезда, Доктор лима, Ни бос ни обувен, Cüzam dagi, Yaşova, Vule Yelich (све три на турском језику), Мостарска треха, Алипаша и Васа Киса. Мостарска треха представља истински подвиг када је ријеч о начину на који је Марић спасио од заборава многе ликове чије су трехе обиљежиле једно вријеме у континуитету трајања овакве, за Мостарце карактеристичне, комуникације. Марић је темељит, озбиљан у обради теме, дубоко свјестан значаја посла који ради с пуно жара, темперамента и самосвјесности. „Мостар је чудесан, једини град који се смије. Смијалице су му улице и сокаци, које насељава особита људска фела, све сама раја, лиске и трехаши. На мостарским улицама сви су људи једног раста и узраста, разликују се само по убојитости оружја и духа, богатства лискалука и трехе“, пише у уводнику Данило Марић и судећи по овој мисли он је зацијело суштински ушао у проблем града, раје и улоге лискалука у њиховом свакодневном животу. Кад се почне бавити појединцима као што су Мујага Комадина, Грета и Ено, Неда и Јуре, Јазо, Сисак, Медан, Мустафа Баџак, Јоца Шупљеглав, Ицо Вољевица и други он настоји да сваком лику да топлу људску димензију, уносећи често на то платно више свјежих и топлих боја него што их у стварности има одређени лик. Неспорно је да Марић осјећа те људе и њихову животну драматику, више него било ко други, да их уздиже на пиједестал јер су то својим топлим срцем и простом душом. заслужили. Није ли Мустафа Ицо Вољевица, без обзира на своје обимно и веома импресивно сликарско дјело, више био познат као креатор лискалука и човјек од друштва и дружења. Управо то доказује колико се у граду цијени смисао за лискалук као израз продуховљености, интелигенције и креативности. Марић 1993. године поставља реторичко питање: хоће ли град опстати након посљедње ратне катаклизме. Убијеђен је да хоће јер му је потка неуништива. Јесмо ли уопште свијесни вриједности коју посједујемо, дара за искричав хумор и жаоке које упућујемо кад је тешко, тражећи снагу у себи и излаз из најтамнијих казамата. Наредне 1994. године Марић се сам тјеши па пише:
– Тенковске гранате су уништиле Стари мост. Направићемо још љепши и старији.
Ову је синтагму прије рата, боравећи на Чардаку код Шеле, изрекао Бата Косовић. Марић је се, у тренуцима велике боли и пољуљаног самопоуздања, сјетио као красан израз лискалука (читај снаге). Ипак 1996. године Марић је пољуљан па записује:
– Проплакао је посљедњи град који је умио да се смије, боле га вапаји душа разбацаних по свјетским недоходима.
Град се деведесетих управо пред страшну катаклизму спремао да отвори први Фестивал комедије „Мостарске лиске 91.“. Вјероватно су они горе тражили начин да се народ забави док они почну са пиром. Ахмет Обрадовић, директор Народног позоришта Мостар, уједно и идејно творац фестивала, уочи отварања је изјавио:
– Ноћас у крошњама платана лебди дух оних који су оставили трага у културном животу нашег града. Радили смо са вјером да граду треба вратити изгубљену духовност, озбиљност старог и поштованог града Мостара.
„Мостарске лиске 91.“ су почеле представом Фадила Хаџића „Револуција у дворцу“, затим су слиједиле Молијерове „Учене жене“, Куленовићева „Дјелидба“ и друге. „Дјелидба“ је кореспондирала са актуелним тренутком и због забране није извођена након премијере 1947. године. У њој се истражује и разобличује менталитет касабе са њеним националним и религиозним заблудама и оптерећењима. На почетку фестивала у холу позоришта отворена је изложба карикатура аутора Хасана Фазлића. Седмодневно трајање .фестивала у почаст лискама обиљежено је као прворазредни културни догађај те године у Мостару.
Жири у саставу Борика Вановић, Џемал Раљевић и Владо Пуљић одлучивао је који ће глумци добити Плакету „Мостарска лиска“. Иако се нити у једном од понуђених текстова за представе није изворно рефлектовао лискалук који је у основи ситуациони хумор и тешко се репродукује значајно је да се фестивал назвао „Мостарска лиска“ и да се одржао до данас.
Мало је познато да постоји драмски текст инспирисан лискама. Чудно је да још увијек нико није посегнуо за њим да га постави на сцену. Наиме извјесни Руцо написао је драмску слику „Мостарска лиска“ са лицима: Лиска, Кључар, седам ухапшеника разних старости, два дјечака и два стражара. Књига је у издању аутора објављена у Мостару 1914. године. На корици је назначено да је комисионална наклада Међународне издавачке књижаре Н. Шмитран, Сарајево. Обим дјела је 16 страница.
(наставља се)
|