|
Нови миленијум је био нада да ћемо на том размеђу (не)времена одједном постати паметнији, да ћемо заборавити старе лоше навике, које су нам запријетиле нестанком, али нисмо. И овај миленијум је као на театарску позорницу изнио све наше слабости као мислеће врсте. У овом миленијуму се десио „11 септембар“ и ужас у Њујорку, десиле су се агресије и ужаси у Афганистану, Ираку. Природа као да је, кроз Цунами (скоро) или Њу Орлеанс (управо), послала можда посљедње поруке човјеку да се уразуми, да обузда своју агресивност и према другом човјеку и према природи свог окружења, да схвати да је само дио природе ни изнад ње ни мимо ње. Ова 2007. нам је понудила још два документа о незајажљивим траговима људске агресивности који врло озбиљно пријете човјеку као врсти. Први је Рапорт УН-а о климатским промјенама који нам није оставио превише маневарског простора да се уразумимо и други је Пресуда о геноциду у Босни, истина сведена на уже подручје Сребренице. И ако је и она слика и прилика агресије моћних над немоћнима (Осуђује једну земљу због незаустављања геноцида а не осуђује УН под чијом је званичном заштитом сама Сребреница била!?).
Данас, баш као и прије 2500 година у доба Периклове Грчке, човјек се нашао пред кључним питањем свог опстанка, како да контролише сопствену агресију?
Поучени искуством изобиља али и његовом цијеном, данас више него раније, можемо тврдити да културу народа или човјека као врсте не одређује марка аута које вози, мобилног телефона или одијела, већ то како контролише сопствену агресију. О узору контролисања агресије и феноменалном искуству Перикла у старој Грчкој, од прије 2500 година, данас желим говорити.
 Одговарајући на изазов финансијера и одговорног за театарски фестивал у Атини, млађани Перикле је тражио начин како да своју визију о укључивању народа у власт (данас познато као демократија) учини стварношћу. Можда то и није била изворно његова идеја зачета у балканском или југоисточном европском поднебљу (што јесте простор тадашње и данашње Грчке) већ љубавнице му Аспасије приспјеле из Милетоса из Мале Азије, али то није важно, важно је да је та идеја оплемењена и оживјела управо на том поднебљу. Перикле је имао на располагању, респектабилну позицију (одговоран за театар), традицију Грка да управо театар користе као средство за религијско и културно испољавање и сопствену визију о демократији.
На путу те идеје, идеје укључивања народа у дијалог а тим и на сцену, нашао му се монолог као форма тада живуће грчке драме и хор као пратећи дио драмског израза. Рјешење је видио у новом типу драме и драматурга. Тако је засвијетлио творац модерне драме Аискyлос уносећи у своје трагедије дијалог као начин драмског израза или дебату гледано са аспекта демократије као главне идеје Перикловог покрета. Такмичење грчких писаца драме је претворено у њихову дебату о кључним друштвеним проблемима гледајући их кроз призму добра и зла. У том контексту тада, настаје Аискyлосова бесмртна Електра којом писац у први план ставља моралне проблеме друштва кроз одговорност за злочин заљубљене и преварене жене. (Ова трагедија је касније инспирисала Шекспира код постављања истих моралних питања у Хамлету, или Гетеа па Волтера).
Касније појављивање и избор Софокла као главног писца театра уз природну смјену генерација има везе и са развојем демократије као идеје али и већ заживјеле праксе у Атени. Софокле са својим трагедијама Антигона или Краљ Едип на сцену уводи трећег глумца као актера (дабатисту) чим су ударени темељи модерне драме али и темељи да је размишљање о друштвеном проблему отишло од индивидуе (монолог) преко расправе о њему између два равноправна дискутанта (дијалог), до увођења у расправу трећег лица што јесте расправа (предуслов демократији).
Перикле ширење идеје о демократији не своди само на театар већ је изводи и изван њега, са порастом његове друштвене моћи и државничког угледа, цијела Атена постаје демократска арена. То је вријеме кад Сократ држи своје говоре о бесмртности духа, или касније његов ученик Платон кроз дијалоге са мртвим Сократом или успостављењем филозофске школе (гимназија) под именом „Академија“ (по богу Академису) удара темеље филозофској мисли и институцији школства које до данас баштинимо.
Уз театар и оно што се у њему дешава, или зачеће филозофије као дешавања око сама театра, или покрет очовјечења тог доба, споменимо и архитекту и скулптора Фифију и његов бесмртни Партенон у Атени који је уздижући се гордо изнад саме Атене постао симбол архитектонске бесмртности која својим високим каменим стубовима призива саму савршеност. Ништа мање лијепи и бесмртни нису ни његов Атенин Партенон или споменик богу Зевсу.
Дио те приче, очовјечења тог доба, је свакако и спортска арена и његовање Олимпијских игара које су одржавајући се сваких четири године имале спортску, религијску али у овом контексту и улогу кроћења људске агресивности.
Како се племените и велике идеје злорабе да би се њима или „у име њих“ чинила зла подсјетимо само на три идеје и њихове злоупотребе.
Прва је сирење ислама. Отомани, а касније Турци, су идеју ислама као револуционарну и тада нову узели као политички имиџ да би прије 500 година освојили пола свијета. Крвавим освајањима су поробљавали народе, укључивали их у своју империју, наметали им ислам као религију и што је најтрагичније на језику који, они мимо арапског језичког подручја, никад нису разумјели. За узврат давали су им богатство и власт новопокорених народа. Цијелој причи су додавали идиотске фразе „да у исламу нема присиле“ или „да су у исламу пред Богом сви једнаки“. Хоће рећи и онај муслиман који му се вијековима моли на језику од ког ни једне ријечи а тим и његове поруке не разумије?
Друга је ширење комунизма. Комунизам је био револуционаран самим тим што је нудио срећу индивидуи кроз срећу колектива кроз принцип: „Сви према могућностима сваком према потребама“. Али, предуслов таквог друштвеног система подразумијева и стварање друштвене свијести али и материјалних предуслова. И баш као што су Отомани у циљу освајања других народа злоупотријебили заставу нову идеју ислама, тако је Русија из каљуже Првог свјетског рата излазила хватајући се за заставу комунизма. Проблем је настао кад је систем владања а тим и привилегованих постао превелик те је „морао“ регрутовати радну снагу из својих редова методом произвођења противника. Тако настају гулази разасути по сибирским пространствима у којима бесплатно ради и бестијално умире око 50-так милиона пролетера, комуниста. И то уз идиотску паролу „ослобођења радничке класе“.
Трећи је агресивно сирење демократије. Како су велике идеје велике само дотле док се њима чине велика дјела најбоље говори сама идеја демократије и њено агресивно сирење ратовима данашњег америчког предсједника. Да би реализовао неке прагматичне циљеве нове подјеле свијета он је инструментализирао демократију, баш као што су Отомани учинили са исламом или Стаљин са комунизмом, и кренуо у агресивне ратове по Афганистану, Ираку и вјероватно Ирану, уз идиотске пароле „борбе против тероризма или ширења демократије“.
Умјесто закључка
Арена као простор социјалног дешавања, показивања, имала је и има свој друштвени значај управо у обуздавању агресивности народа. Римски цареви су то настојали учинити страхом, приређујући морбидне борбе гладијатора који су се на сцени убијали између себе или борили са дивљим звијерима. У Шпанији се та морбидност театарске борбе са животињама задржала до данас у форми кориде. Фашизам је агресивност маса, баш као на великој позорници, распиривао популистичким покретима формирајући их у незаустављиву машину зла која је односила десетине милиона људских живота других народа. Тоталитаризам, типа стаљинизма, је чинио то исто само „производећи“ непријатеље унутар самог система. Савремени политичари, користећи савремена средства силе и средства медијске комуникације агресивност сопственог народа прикривају агресивношћу других те то, не ријетко, користе као разлог да их (те друге) нападну, окупирају, опљачкају, протјерају са њиховог или учине над њима геноцид, побију (Индијанци у Америци, Јевреји у Европи, Јермени у Турској, Сребреница у Босни…).
Одговор на питање како контролисати агресију сопственог народа имамо у примјеру Атине и великог политичара и визионара Перикла. У тековине те визије (демократије) се данас кунемо и на њима се гријемо. Он је енергију Атињана, кротећи их креативношћу и тражећи злато у њиховим рукама, претворио у највеће домете људскости устоличене у театру, спортским играма, архитектури, филозофији, организујући прве школе, демократији као начину колективне бриге о заједничким добрима. Перикле је дијалогом и контролисањем њихове агресије, слабости Атињана претварао у њихове врлине, то је вјероватно и формула за превазилажење монолога и агресивности у свијету данас. Са једном разликом, Перикле је у своје вријеме дијалогом и демократијом оплемењивао свијет, ми 2500 година послије њега га спасавамо.
|