|
Театарска је година у Народном позоришту Сарајево почела изнимно динамично, већ првих дана сијечња одржана је премијера познате комедије Николаја Васиљевича Гогоља Женидба.
Режирао је познати загребачки редатељ, један од оних постгавелијанских театарских страсника којима је у предратном периоду каријера била у евидентном театарском успону – Петар Вечек, човјек склон театарском експерименту, једнако као и уходаним театарским поступцима којима театар XX и XXI стољећа заузима изнимно значајно мјесто у умјетничким покретима данашњице…
|
Из представе „Женидба“
|
|
У Вечековој представи, која поштује, великим дијелом свога тијека темељне узанце Гогољевог хумора, инсистирајући, перманентно, на ономе што је сатирички усклик тог комедијографског генијализма, а што ову представу веже, битно, за наше вријеме, доминантну улогу има глумачки ансамбл Драме Народног позоришта Сарајево, који је и овом изведбом показао своју, евидентну моћ играња сувремених стилских опредјељења и своју широку лепезу афинитета, када је театарски жанр у питању.
Представом доминира, апсолутно, тренутно један од најзначајнијих бх. драмских глумаца и директор Драме Народног позоришта Сарајево Ермин Сијамија.
У његовој игри, уз достатну дозу жовијалнсти и ефектног сценског протагонизма, као да се „увлачи“ и фино подцртава и једна невјеројатно добро цизелирана и варирана доза, с једне стране трагигротескног, а с друге пак стране водвиљског осјећања данашњега свијета.
Како је изнимно тачно у свом запису констатирала асистентица режије у овој представи Селма Спахић: Женидба је тужан комад. Тужан на онај начин на који су тужни кловнови…
У тој тузи, са финим „испустима“, свакако судјелују, понаособ сваки од глумаца Вечековог ансамбла.
У игри Амре Капиџић, као Агафије Тихоновне осјети се ведрина, са неким чудним облацима меланколизма и туге, негдје у „котвишту“ драмске особе…
Атрактивна и сценски увјерљива је Арина Пантелејмоновна искусне Нисвете Омербашић.
Јасна Диклић своју Фјоклу Ивановну обдарује невјеројатном дозом комичког валеризма „из времена“.
Мирај Грбић галерији трагикомичких особа, коју је почео креирати, управо, са Петром Вечеком у представи Вишњик Антуна Павловича Чехова додаје Качкарјова, као фину сублиму својих досадашњих сценских искустава.
У улогама Кајгане коју тумачи Милан Павловић и Жевакина у интерпретацији Мирвада Курића осјећа се присуство искустава слепстика, бурлеске, као и сувремених медијских искустава (телевизија и филм) ових глумаца.
Степана и Дуњашку ефектније од очекиваног, обзиром да се ради о најмлађим глумцима одиграли су изданци сарајевске театарске универзе Аднан Хасковић и Марија Омаљев.
Тај генијални Гогољ, у режији, времену кореспондентној, Петра Пјера Вечека, засјао је на позорници Народног позоришта Сарајево пуним сјајем захваљујући и драматуршким интервенцијама, које су текст прилагодили и редатељском и глумачком афинитету искусне драматургиње проф. др. Зехре Крехо.
Сценографкиња Маријела Хашимбеговић направила је „концептуалну“, на први поглед „сиромашну“ сценографију, омогућујући разигравање ове у бити коморне драме на начин праве театарске хедонистичке посластице.
Музика Амира Бјелановића-Туле била је дискретна, али у исто доба и упечатљива, у свом подражавању трагикомичких валера ове сценске камерности.
Након успјешне реализације Ревизора (режисер Дритеро Касапи) Народно позориште Сарајево продуцирало је још једну врсну, моћну, и до краја театарски сувремену визију и верзију Николаја Васиљевича Гогоља.
Као да овај ансамбл гаји неку притајену „љубавну везу“ са Петром Пјером Вечеком, који редовито у Кући на Обали получује озбиљне театарске резултате.
Испуњавајући своју функцију, која за „посљедицу“ има, између осталог и прецизан однос данашњег театра према класици Народно позориште Сарајево је наставило сезону интерпретацијом сувремене класике, и то оне „америчког“ смјера.
Након што је ова кућа, у својој 86 година дугој театарској историји играла О’Нилове комаде Ана Кристи, Чежња под бријестовима, Мјесечина за несрећне (режисери Лидија Мансвјетова, Владо Јаблан, Јосип Лешић, Бора Григоровић) комадом Дуго путовање у ноћ овога пута позабавио се словеначки режисер, иначе чест гост Камерног театра ’55 Звоне Шедлбауер, коме је ово била прва режија на сцени Куће на Обали.
Овај професор љубљанске театарске академије у читању драме Јуџина О’Нила Дуго путовање у ноћ концентрирао је своју позорност, прије и изнад свега на глумачки емотивни тембр „изводећи на чистац“ оно што је највриједније у данашњем сарајевском и бх. театру – глумачку имагинативност…
|
Из представе „Дуго путован је у ноћ“
|
|
Јосип Пејаковић, као Џејмс Тајрон показао је све одлике глумца психолошки продубљене мапе разноврсног глумачког регистра, а Весна Машић као Мери Каван Тајрон у сложеном психолошком лику жене чија животна промашеност бива „варирана“ од проблема у обитељи до одавања и подавања дрогерашком концепту живљења, била је истинска сценска дива, обиљежавајући зрелом театарском улогом свој повратак на позорницу, након дужег избивања из театра.
Едмунд Тајрон младог Мариа Дрмаћа био је успјешнији од Џемса Тајрона млађег, којег је играо Ермин Браво.
Право освјежење у ову представу унијела је млада глумица Нела Денисијевић тумачећи служавку Кетлин и настојећи у сваком тренутку оправдати свој сценски боравак у овој представи, изнимно сложених психолошких каденци…
Шедлбауерову реализацију текста Дуго путовање у ноћ великог америчког драматичара Јуџина О’Нила сматрам истинским догађајем театарског живота Сарајева, јер је Шедлбауер знао, а у реализацији и умио хармонизирати театарске енергије три глумачке генерације сарајевског театра, показујући на тај начин да је мајсторство читања сувремене класике, прије свега мајсторство темељног студија драмске литературе и озбиљног поигравања оним што се зове: варијација жанра.
У раду са глумцима Шедлбауер је добио основну битку исцртавајући, сценски један кроки за изнимно озбиљно понирање у све суштине генијалног драмског напутка који произилази из О’Ниловог текста.
Сценографију за ову представу Маријела Хашимбеговић је, у дослуху са редатељским концептом конципирала прилично класично, што практично значи да је омогућила линије кретања унутар једног „собног“ догађаја, на трагу О’Нилових координата.
Занимљиву и децентну (како у цјелини, тако и детаљу!) костимографију извојштила је, за сарајевске и бх. прилике, релативно непозната костимографкиња Славица Кезуновић…
У њеној костимографији зрцале, зорно, двије компоненте: тачност прилагодбе епохи настанка текста, односно радње текста…, те тонска уједначеност гледе боје и риједак укус у хармонизирању опће ликовности, у односу према сценографском оквиру.
Функционална, трагично наслућујућа и до краја упорабљива за овакву врсту представе била је глазба Дејана Пејаковића.
Овом представом сарајевско Народно позориште на свој начин наставило је представљање, у сувременом оквиру, театарске класике чију релеванцију вријеме, које одмиче, једноставно, „не потире“!
Посебно је значајно истаћи величанствену психолошку студију, коју немамо свакодневно прилику видјети у нашим театрима, а за коју су се побринули и режисер Звоне Шедлмауер својим минуциозним редатељским радом као и Весна Машић и Јосип Пејаковић моћном глумачком гестом, којој нити године у театру проведене, а нити искуство у тим годинама нису ништа одузимали, већ су само додавали чинећи ово двоје глумаца каријатидама сувременог сарајевског и бх. глумишта.
Ако су у представама рађеним према текстовима Гогоља и Јуџина О’Нила сарајевски драмски умјетници „одуживали дуг“ према једном ововременом читању класике, онда су свој рефлекс према драматуршкој сувремености и драматици нашег времена исказали у пуном обиму реализирајући на позорници, изнимно комплексан и изазован текст енглеског драматичара Мартина Мекдоне Сакати Били.
|
Из представе „Сакати Били“
|
|
Представу је режирао Дино Мустафић.
Била је то друга режија Дине Мустафића но сцени најстаријег и стожерног бх. театра.
Након своједобне режије, такође сувременог и изазовног Роберта Цука Мустафић се запутио у евидентну сценски авантуру реализације једне несвакидашње драматске творевине, за коју сам писац, у поднаслову комада одређује врло необичан жанр, ближи поезији него драми: презир, чежња.
На више нивоа позорнице, улазећи сценографијом чак и у дворану, сценограф Драго Броз остварио је поливалентност простора за ову необичну, по својим ритмовима и сценској фресковитости дојмљиву представу Дине Мустафића.
У драматургији Марка Ковачевића, са костимографијом Амеле Вилић (тамно тоновље присподобљено карактеру драме) композиторица Тамара Обровац оставила је најснажнији дојам од свих Мустафићевих сурадника.
Након неколико сурадњи са Дином Мустафићем, сад се већ може говорити о умјетничком тандему ! !
У њеној сценској глазби загасити тонови навјешћа трагедије смјењују се са мелодичношћу ирских мотива, са изворношћу нашега фолклора, са потмулим ритмовима афро-азијског акцента…
У свјетлу Огњена Мартиновића и тонској палети Зденка Беванде оцртале су се снажно глумачке персоналности прије свега младог Бориса Лера, у насловној улози, а потом Адмира Гламочака у улози Џонија…
Праву театарску студију получила је улогом Маме искусна првакиња Народног позоришта Сарајево Каћа Дорић, а можда најатрактивнију, по избору глумачких средстава, улогу, остварила је Ејла Бавчић креирајући Хелен, крајње необичну дјевојку…
Баби Боби Ермина Сијамије скицозно тачан и прецизан, једнако као Доктор Александра Сексана.
Двије тетке у тумачењу Наде Ђуревске и Емине Муфтић биле су „слика и прилика“ скамењености жена оточја, које смјењује туга и црнохуморни скерцо.
У немалој улози Бартлија, врсника и пријатеља Биловог на сцени Народног позоришта Сарајево наступио је једнако млади Јасенко Пашић.
Дино Мустафић је овом представом успио до те мјере анимирати глумачке потенцијале сарајевског театра да су доста „флуидне“ жанровско-стилске одлике: презир, чежња, опстанак, у овој представи постале и остале као релевантне, реалне и реалистичне чињенице, које подупиру сложену причу о дилемама данашњице које се оцртавају у усамљености, безизлазу, безидејности, а посебице беспарици…
Ово је представа поетских сугласја текста, редатељског концепта и сјајне глумачке потенцијалности.
Како у драми у протеклих четири мјесеца ове године најстарији и најзначајнији бх. театар био је ангажиран, чини се достатно, и у сегменту Балета.
Премијера Палчице, балета који ће засигурно окупљати широки круг публике (популарно казано: од седам до седамдесет седам година!) одржана је у амбијенту препуне дворане Народног позоришта Сарајево, који је одисао жудњом, за што чешћим „настањивањем“ умјетности балета на овој позорници…
Према музици, прије свега Моцарта, али и сувремених композитора, све до џез варијација гошћа кореограф Нермина Дамиан направила је атрактивну представу, која ће испуњавати више захтјева, од оних репертоарних, до оних чисто „едукативних“.
|
Из представе „Палчица“
|
|
То је, сад се већ може казати још један врстан репертоарни погодак умјетничке директорице Балета Народног позоришта Сарајево, Едине Папо.
Овај балет извенен на ЦД, уз генијалну музику Моцарта користи аранжмане у џез стилу Ле Барса, Тирсена, Обриа…
У атрактивној костимографији Амне Куновац Зекић тешко је издвојити оно што се посебно истиче…
То је маштованка складних боја и балету присподобљених текстилних дезена… Понајмање је за успјех ове представе заслужан сценограф Борис Чистопољски чију оскудну и немаштовиту сценографију треба што прије заборавити…
У ансамблу представе издваја се неколико протагонистичких рола.
Прва је свакако креација Палчице, коју игра Белма Ћећо, сигурно, децентно и понад свега тачно унутар понуђеног кореографског концепта.
Ластавица Елине Стаценко балетно је најслојевитија креација, уз креацију Мије Прашо.
На радост публике свих узраста играла је госпођу Жабу Аида Мујчиновић Палинић, а њеног сина Жапца Евгениј Гапоњко допуњујући Палинићеву у балетној и хуморној колористици. Госпођа Мишица Николине Петковић Јаловчић показала је разноврсност хуморног и комедијског у балетном исказу.
Шабановића Кртица Михаила Матесцуа, као и Гундељ Хариза Шабановића били су одмјерени, тачни и у духу концепта.
Својом поетичношћу у овој представи посебно се издвајао Лептир Мије Прашо.
Млади глумац Аднан Хасковић, као приповједач беспријекорно је и шармантно обавио свој посао једнако као и цјелокупни Ансамбл Балета, који је посебно импозантно дјеловао у масовним призорима…
Умјетничка сезона у Народном позоришту Сарајево тек се захуктава, а већ су изведене четири престижне представе, која, свака на свој начин подижу рејтинг укупне умјетничке радијације Народног позоришта Сарајево.
Умјетничка година 2007. почела је динамично, занимљиво и успјешно!
|
|
Задња измјена: 2007-07-02
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|