|
Ноћ је. Узорни мужеви спију.
Деветорица нас је. Њих двије саме
бедром и дојком, кољеном маме
обијесну, невјерну мушкадију.
Ни пир, ни Кана, Исус још мање…
Но, чему; вода је и тако вином
постала ноћас. Под балдахином
пијанства и мрак је свитање.
Регуле у делирију мрију:
Очима груди, пожуда смијехом…
Свак своме крају – јездимо гријехом –
у ноћи док узорни мужеви спију.
|