|
Ријеч је о љубави коју ни вријеме ни догађаји, пуни обрата и моралних изазова, не само да нису угасили, него су, чини се (густативно-метафорички говорећи), постали со живота без које би овај изгубио свој препознатљиви окус, оставши блиставо стерилан и чист, али, управо зато – бљутав и недоречен.
И то је оно што реалистичком дескрипту Кадрићевих јунака (дат кроз причу као омањи низ споредних, овлаш оцртаних авантуристичких епизода), даје животну увјерљивост која се потврђује у избјегавању уобичајене замке сентименталног идеализирања једне и црно-бијелог одсликавања друге стране.
Кадрићеви јунаци су напросто живи људи које живот немилосрдно ваља између персоналних неспоразума и ратне босанске каљуже у којој, за њих, нема другог мјеста, изузев оног у радијским и ТВ вијестима о колонама огњем и мачем насилно обескућених несретника.
Баш као и античком јунаку Одисеју, ни Кадрићевим јунацима богови судбине нису наклоњени. Пуштени из Еолове мјешине, сви опаки вјетрови, изузев спасоносног и жељно очекиваног Зефира, су ту. Климави сплав живота се опасно љуља немирном пучином фатумске удесности и потреса, да би коначно упловио у луку спаса, гдје метафором брачног прстења којим романтичарски досљедно заокружује своју скаску, након свих потреса, круг судбински преодређених лутања Кадрићевих јунака, бива коначно, и идилично затворен.
То је најкраћа прича о Кадрићевој причи Одисеј с планине, остало о њој треба да каже књижевна критика средине којој је намијењена.
Тек, оно што није за изоставити у овом кроки приказу, је онај носталгичарски набој који прати Кадрићево казивање од почетка до краја, препознатљив не само топонимски, него и у оним вербализацијама гдје појам Босне још увијек, и упркос свему што се збило, фигурира као топос хтијења да се настави људски. А то значи на начин који аутор сугерира традиционалном босанском сентенцом по којој је „комшија као род“, а која другима (зет Оскар, Швеђанин), још увијек заговарана и након свега што се догодило, остаје потпуно нејасна и несхватљива. „Ја Балкан нећу никада разумјети“, каже он, „одмахујући руком и вртећи главом“.
Управо зато, нама остаје само то да сами себе (изнутра, и без вањске помоћи) разумијемо и да враћајући живот у колотечину искуствено провјерених вриједности, покушамо изнова наћи његов изгубљени смисао.
Самокритичко промишљање себе, онако како је плодоносно оцртано код Кадрићевих јунака, можда би могло бити тај путоказ спаса за којим трагамо. Критика Других је рекла своје и затворивши путеве дијалога донијела је оно што је донијела. Нико у том наносу порицања и блаћења Другог није нашао своје зрнце среће.
Зато, баш као и у брачној, ваља у претинце прошлости потисну повијесну авантуру недавног ратног догода и, научивши оно битно из њега, вратити се неизбјежном заједништву Босне које памтимо по – добром и лијепом. Врати се препознатљивој етици и естетици Босне с којом смо сви били, и бићемо, на добитку. Потражити смисао у љубави и достојанству, без малодушног наклапања и копања по властитим ранама, којих, нажалост, има у изобиљу. На све стране и у различитој мјери. О томе, у име здравог, поучног незаборава, нека стручно и знанствено фундирана повијест, сасвим објективно каже све што има. Само таква (истини окренута) хисторија повијести, биће од користи свима.
То је, иако не једина, најважнија порука Одисеја који је, након самокритичког сагледавања већ напуштеног заједништва, властитим примјером враћања „дому и акреби“ (А. Шантић), практички-узорно свједочи као саморазумљив модус вивенди боље сутрашњице.
Социолошки читана Кадрићева прича поручује нам кратко и јасно: тек кад свако „дође сам себи“, кад се „дозове“ из летаргије и понора идеолошке помрчине у коју је насилно бачен, или добровољно доспио, доћи ће и Другима, изнутра катарзички прочишћен и морално сасвим чист за један потпуно нови почетак.
А тај нови Одисејев почетак, почиње причом о кафи и пруженим уснама којима стара прича – завршава.
|