|
 Сажетак: Др. Смаил Балић је сурађивао бројним прилозима у загребачком часопису бошњачке националне мањине, Бехар. Објавио је око 40 писама, чланака, есеја, анализа. У овом тексту аутор слиједи дијелом кронолошко и дијелом тематско појављивање Балићевих текстова у часопису кроз вријеме од једног десетљећа. Неке прилоге регистрира у кратком потезу, а некима посвећује ширу приказивачку позорност, због трајне актуалности тема којима се др. Балић бавио. Умјесто закључка аутор овог прегледног чланка сматра да је достатно писмо које рахм. Смаил Балић објелоданио у Бехару, показујући кроз однос према адресанту, у потпуности свој морални и интелектуални профил.
|
|
У овом прегледном чланку о сурадњи др. Смаила Балића са загребачким бошњачким часописом у Загребу Бехар, хтио бих изнијети неколико података не само о природи објављених текстова, него покушати, преко њих, одговорити и на знатижељно питање зашто је, као истакнути културни радник, приљежни знанственик, зналац више језика – показивао упорну тежњу да буде схваћен и од оних који о исламу, исламском културолошком кругу и исламском схваћању хисторије, буду подједнако обавијештени, а не само муслимани о чијем је културно-хисторијском духу и његовој реализацији писао.
Смаил Балић је дубоко вјеровао да нема и не може бити толеранције тамо гдје се људи не познају, гдје јасно не показују једни другима своја лица добре воље, гдје јасно и недвосмислено културним садржајем властитог бића не потврђују свој идентитет. Човјек без идентитета – непредвидив је човјек и другима, као такав, потпуно нејасан, па можда и опасан. То на свој начин поручују сви његови текстови, а изравно потврђује писмо којим је одбио судјеловати на симпозију Повратак искону, у Загребу, у јесен 1992. године. У том ставу, налазе се сви други ставови друштвене природе који исијавају из Балићевих текстова.
|
Елма Јеловац: Стари мост
|
|
Чак и површан, панорамски увид у безбројне наслове текстова које је објављивао у неким малим, па и непознатим емигрантским листовима, у кратким едукацијским текстовима који поучавају или тек на конкретно питање одговарају – говори о његовој жељи да корисно употријеби своје спознаје о судбинском предмету свог интереса. Одговара на питања од када је нешто, какво је нешто, и због чега је нешто – и за разлику од наслијеђених спознаја својих учитеља – редовито упозорава на бит, на смисао, а отворено апелира на одбацивање љуштуре формиране предрасудама и потрошеним обичајима, хисторијским муљом и наплавинама чак и оних народа којих више нема. Касније ће се видјети, већ у првим годинама демократских промјена у БиХ, кад су га властити текстови приближили Бошњацима између којих је и сам проистекао, колико ће бити цијењен и подржаван, али – руку на срце! – још више опструиран и оспораван.
У прилозима које је понудио Бехару особно или текстовима на њемачком на које је упозорио и изразио жељу да буду преведени и објављени – прво што је уочљиво јест баш та, тематска разноврсност и разведеност, од пионирских хисторијских истраживања „првих додира“ ислама с Еуропом, које је прије њега иницирао чувени Ханџић, али је тема, заједно с аутором и вјером као таквом „архивирана“ од комунизма и практично заборављена све до најновијих времена. Први додири1, истодобно је и први наслов којим др. Балић започиње врло плодну сурадњу с нашим часописом године 1993.
Посебни значај ислама за југоисточну Европу (с посебним освртом на Босну), други хисториографски текст из истог тематском извора, објавио је пет година касније, у 36. броју VII. годишта часописа, а трећи из истог повијесног круга, бр. 42, годину дана касније.2
Босански културни простор за њега је представљао невјеројатно богатство, са заборављеним именима конкретних појава и духовних кретања кроз повијест, а у задњих педесетак година потпуно замућеним тумачењима, с јасним циљем да се Бошњаци „оперирају од своје културне хисторије“, да се изворна, босанско-патаренско-муслиманска, синкретичка и исламска културна баштина отуђи и да се одвоји баш од њих, од народа који ју је произвео у хисторијским вртлозима повијесне процедуре од тисућу годишта.
II.
У скупини културолошких прилога, Балић објављује текст Одакле је Хасанагиница3, дајући вриједан прилог хисторији културе властито промишљање о чудној и чудесној загонетки збиљне позадине неуспоредиве баладе. Даје осебујна тумачења неких израза и сложеног духовног свијета, затим о преправцима баладе у другим срединама итд.
На традиционалном симпозију Загребачке џамије (1994. године), Смаил Балић је говорио о двојбама у дјелима Башагића, Ханџића и Мулабдића4, а уз 125. годишњицу рођења Османа Нури Хаџића, обнавља успомену за такођер из босанскохерцеговачке књижевности протјераног књижевника, за којег се тек ових година, први пут у знанственом облику, упозорава на његову особу као аутора првог бх. романа (у ауторској колаборацији с Иваном Милићевићем). Тај рад је објављен у два наставка под насловом Велики реформатор духа5, с посебно бритким уочавањем Хаџићеве критике друштвене заосталости путем осмишљавања исламске традиције.
Један од његових старијих текстова полемичког жара, за који наша читатељска публика није знала јер је своједобно објављен у „Босанским погледима“, Полемика о Његошу6, изазван је тадашњим несмиљеним комунистичким ударом на „непрописно мишљење“ бошњачке интелектуалке (и саме пјесникиње) која је тек овлаш приговорила да је неумјесно па и недопустиво да босанска муслиманска дјеца морају пуних педесет година, под плаштем величине умјетничке реализације „Горског вијенца“, напамет учити и притом уживати у стиховима
„Некршћу се горе усмрђеше“
„Оџа риче на равном Цетињу“
„Све је пошло ђавољијем трагом:
заудара земља Мухамедом“, итд.
Текст је објављен и као илустрација мрачне интелектуалне позадине из које, сукцесивно, у хисторијском ритму, проваљују планирани погроми на босанске муслимане, упозоравајући на трајно мјесто српске националистичке и геноцидне политике.
С њемачког је преведена и у нас такођер први пут објелодањена, у неку руку као допуна ширем ставу, као еуропски контекст, илустративна и врло поучна Балићева анализа Ислам у еуропској школи приказан на аустријским и босанским примјерима.7
|
Елма Јеловац: Вјетрењача
|
|
III.
Oсобито су занимљиви Балићеви прилози о улози вјере у сукобима у Босни и Херцеговини, али и могућој улози у едукацији људи за суживот и добре односе.
Оба објављена прилога су заправо одржани или припремљени реферат за два различита знанствена скупа. Прво ћемо о тексту Вјерска димензија сукоба у Босни.8
Отварајући текст проблемским питањем националног имена, Балић уочава да је донедавни назив „Муслиман“, за дубоко просвијетљену Еуропу представљао својеврсну двојбу, будући да јој је посебице било неразумљиво да се у развојним приликама јужноеуропских народа „на средњовјековни начин на Балкану нација поистовјећује с вјерском заједницом“. Из тог тумачења, аутор слути да, „полазећи од тог стања, могло би се тврдити, да је крваво збивање у Босни 1992-1995. имало своје исходиште у вјерској суревњивости“ поткрепљујући то налазима у књизи Weltkrieg der Religionen (Свјетски рат религија), њемачког кршћанског критичара Карлхајнц Дешнера (Karlheinza Deschnera) и професора управног права из Ниша Милана Петровића.
”Из првобитно политички мотивиране агресије, рат се поступно мијењао и попримао посве друкчију нарав”, каже Балић, да би се најпослије почео препознавати у ”антиисламској револуцији”.
У развоју своје тезе, Балић уноси и својеврсну присподобу с холокаустом, па каже: ”Док је још у Холокаусту долазила до изражаја извјесна црта уљуђености, у сјеверозападном Балкану или у Босни било је све што се не уклапа у једноличну слику етноса, осуђено на посвемашње уништење. Од њемачких Жидова су преостала бар поједина гробља, па и синагоге. „Жидовско вијеће“, које је у невољи сурађивало с нацистичким установама, могло је ублажити несрећу, па и спасити којег Жидова. Бошњацима као муслиманима није била дана ни та могућност.“
Готово би се као својеврсна завршница могао искористити злогуки програмски ставак из пера академика Екмечића, којим на једном мјесту Балић исписује циљ српске агресије: „По схваћању Милорада Екмечића, хисторичара и идеолога српског национализма, догађања у БиХ 1992-1995. није било ништа друго него продужетак српских ослободилачких покрета.“9
Реферат, који је Смаил Балић прочитао на Нирбершком форуму „Интеррелигиозни одгој 2000 – будућност религијских и културних сусрета“ 1997. године, Бехар је објавио под насловом О међувјерском помирењу у Босни.10 Смисао цијелог ауторског напора је само у једном: да се наслуте, да се пронађу и освоје могућности ољуђене комуникације, дубоко вјерујући да је снажна потрага за толеранцијом – спасоносно средство за укупну босанску ситуацију. У уводним дијеловима Балић наглашава, након што је савршено јасно ко је кривац а ко је жртва, да се ипак „легална босанска влада може с правом поносити да се на подручју (које је контролирала, оп. п.) – цивилизација одржала“, да „становништво није изгубило мјеру“, „да нема реваншизма“, те да се, с друге стране „максималним попуштањем настоји придобити српску и хрватску страну за заједнички живот и мултикултурално друштво“, у Босни која је „одлучна остати грађанска демократска и правна држава“.
За тај, у то вријеме готово невидљиви циљ, Балић држи нужним подузети неколико важних захвата, међу којима је најбитнији и најнужнији – предгој, а да „помиритељска дјелатност религија (нужно) доноси и плодове“. Балић у примјеру ријечи реису-л-улеме др. Мустафе еф Церића, види голему моралну потпору својим ставовима. Те ријечи из бајрамске посланице 1997. снажно одзвањају животним интересом за будућношћу: „Босна је и прије опраштала оном човјеку који јој је из незнања начинио зло и због тога се покајао. Али ономе који је свјесно узроковао зло, неће опростити јер таквоме само Бог може дати опроста“.
„Ступањ помирења треба процјењивати по опсегу говора мржње. Тај језик још ни издалека није напуштен… Језик мржње је помоћно средство за подстицање непријатељстава“, писао је Балић 1997., тражећи од вјерских заједница да кретање к циљу започне прије свега „култивирањем језика помирења“, потпуном „отвореношћу“ и „екуменским дијалогом“.
(наставља се)
____________________
* Чланак је прочитан на Међународном симпозију Smail Balic als Vordenker eines europäischen Islam – Смаил Балић као предмислилац еуропског ислама, Сарајево, 2-5. XI. 2006. писац је био првим и дугогодишњим главним и одговорним уредником часописа о којем је ријеч.
1 Први додири. Прилог повијести јужнославенских веза с исламом. Бехар, год. I, бр. 4-6, сијечањ-липањ 1993., стр. 13.
2 Повијесни значај ислама за југоисточну Еуропу (С посебним освртом на Босну). Бехар, год. VII, бр. 36, VII-VIII/1998., стр. 8-11, 17; Ислам у Угарској средњега вијека. Повијест. Пријевод с њемачког: Зија Сулејманпашић, Бехар, год. VIII, бр. 42, V-VI/1999., стр. 28-31.
3 Одакле је Хасанагиница. Бехар, год. II, бр. 8-9, рујан-просинац 1993., стр. 25.
4 Исток или Запад. Двојбе у дјелима Башагића, Мулабдића и Ханџића. Симпозиј. Бехар, год. III, бр. 10, ожујак-липањ 1994., стр. 6-8
5 Велики реформатор духа. Осман Нури Хаџић и критика друштвене заосталости путем осмишљавања исламске традиције. Поводом 125. годишњице рођења Бехар, год. III бр. 10, сијечањ-вељача 1994., сир. 26-27; 2. дио – Бехар, год. III, бр. 11-12, стр. 30-31.
6 Полемика око Његоша. Естетика као зло. Бехар, год. III, бр. 14-15, рујан-просинац 1994., стр. 10-11.
7 Ислам у еуропској школи приказан на аустријским и босанским примјерима. Пријевод с њемачког: Зија Сулејманпашић. Бехар, год. X., бр. 57, XI-XII/2001., стр. 13-15.
8 Вјерска димензија сукоба а Босни. Реферат припремљен за Међународни симпозиј Ратни злочини у Босанској крајини 1992-1995, 22-25. IX. 2000, Бихаћ). Бехар год. IX., бр. 48-49, V-VIII/2000., стр. 17-20.
9 Балић, Смаил: Бехар, год. ИX, бр. 48-49, 2000, стр. 17
10 О међувјерском помирењу у Босни. Реферат на Нирбершком форуму „Интеррелигиозни одгој 2000 – будућност религијских и културних сусрета“, Нирберг, 1997. Пријевод с њемачког: Зија Сулејманпашић. Бехар, год. VIII, бр. 40-41, I-IV/1999., стр. 7-9.
|
|
Задња измјена: 2007-06-27
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|