Душко (Трифуновић) био је први пјесник међу пјесницима, а Душко (Кондор) био је први човјек међу људима, професор међу професорима, пријатељ међу пријатељима. Истина, није био геније, али био је обдарен даром да то подстрекава код других. Био је људина. Био је раја. Зрачио је непосредношћу и једноставношћу. Освајао сваког добротом и истинским осмјехом. И данас, кад Душка нема међу нама, нешто ми је у срцу празно, а у души тужно. А празна ми је и Бијељина, јер је био дио овог града и раја са нама. Ријетко је ко био да га није знао и волио, а изнад свега студенти и средњошколци. Душко им је био животни Ментор. Био, ал’ га више нема.
Вријеме зла. Вријеме смрти. Безумни убијају умне. Криминалци пуцају у интелектуалце. И то је БиХ. Траје мрак предуго. Мрачне силе подземља и силе неодговорне власти.
А Душко Кондор, професор социологије и филозофије имао је свој стил и живота и живљења. Умјеће живљења као птица у висинама, као птица Кондор. Као да је желио да оправда своје презиме. А родио се у познатој и признатој фамилији Кондор. Ријетко часној и честитој. И супруга Ведрана потиче из часне, етичне и космполитски оријентисане породице Боре Ђурковића. Спојило се у свему томе нешто лијепо. Тако су васпитали и кћерке Нину и Дорис.
Али пуцањем у лијепу земљу, Титову и нашу Југославију, а у њој Босну и Херцеговину, смарагдне природне љепоте и људи као раје, пуцано је у све што је лијепо, пуцано је у човјека, у његов дух, срце. Пуцано је и још се пуца. Предуго траје то вријеме Апокалипсе. Никако да изађемо из времена смрти и времена зла. Владавина националшовиниста и клеронационалиста, мафијаша и мантијаша. Све се измијешало у том босанском лонцу.
Тако је освануо и тај бијељински црни петак, 23. фебруар 2007. У тој ноћи убијен је, на најбруталнији начин, професор Душко Кондор, а само је чудо спасило да умоболник не побије комплетну породицу.
Убијен је хуманиста, алтруиста и космополита именом Душко Кондор.
Град Бијељина и Семберија били су шокирани. Ушла је и туга и страх у сваку поштену породицу.
Брзо се проширила та стравична вијест у Босни и Херцеговини, у Европи. У породичној несрећи саучествовали су амбасадори многих земаља, високи представник, Хелсиншки комитет за људска права у БиХ, као и Међународна асоцијација. Јер, био је професор вансеријска личност и једна од првих међу оснивачима Хелсиншког одбора за људска права у РС. Био је први организатор Школе за људска права у саставу НВО ГАРИВО (: GARIWO) из Сарајева. Био је…
Нема Душка семберијског и босанскохерцеговачког. Душка човјека, професора и људине. Био је вансеријска особа у свему. Из БиХ није желио да оде, а требао је када су многи одлазили милом или, више, силом. Кондор је у инат свима и свему у својој отаџбини, Босни и Херцеговини, инатно остао и у њој од џелата у миру пао. Ни данас ПРОФЕСОР не би БХ оптужио, већ будале које власт штити, храни и одржава.
Мој, и не само мој, пријатељ Душко. Ћутим с њим ноћу. Тражим га дању. Нема ни њега и његова „заразног“ осмијеха и оптимизма. А тог јутра срели смо се испред зграде, у којој ће га звијер убити. Договорили смо се да сутра, 23. фебруара 2007. учествујемо у ексклузивном разговору за ТВ Хајат о кршењу људских и грађанских права у Бијељини. Да бранимо наш град од манијака и мантијаша који руше све што зажеле. Није Душко из те ноћи изашао жив. Умјесто одбране људских и грађанских права, да слободно живе у својим кућама, освануо је црни петак.
Умиру људи. Није добро кад умиру. Смањује се човјечанство. Убијају људе. Није добро кад их убијају. Убијају се људи. Није добро што се убијају.
Пуцају у човјека, у човјекова човјека, у људину, у демократију, у цивилизацију. Пуцају у филозофа, у хуманисту, у Душка Кондора, који је летио на крилима маште и стварности, слободе и правде, живота и смрти као птица, као Кондор. Као да је желио да оправда своје сјајно и часно презиме, а словачко ли је, чије ли је, а Душково је… Кондор.
Осиромашио нас је његов трагичан одлазак. Отишао је човјек, друг, пријатељ, учитељ. Наш, а европски. Оставио је нас да тугујемо.
Лазар Манојловић,
члан Хелсиншког комитета за људска права
у Босни и Херцеговини
|