|
Сарајевским пријатељима Предраг ће рећи да је за њега „ново издање Бревијара нада да су и за њега прошла црна времена на убогом Балкану“. Тешких година у којима је, не својом вољом, морао напустити свој загребачки дом, присјећа се овако: „Посљедње издање „Медитеранског бревијара“ на нашем подручју изашло је 1991., дакле, прије 15 година. Након тога, ја сам постао неподобан. „Бревијар“ на нашим просторима нико више није хтио објавити. Једном сам се појавио неком издавачу у Хрватској, а он ми је рекао: „Само ми још ти требаш!“… То су биле године када сам ја критички писао о разним појавама у Хрватској и на тлу цијеле Југославије. Познато је да се ја нисам никада могао сагласити са туђмановском политиком, а поготово када је у Босни и Херцеговини учинила оно што јесте…“
Матвејевић је све протекле године, како каже, био на страни жртве – а БиХ јесте била жртва, све ове године… „Жалости ме стална тежња да се босанска судбина везује уз чињеницу да су се Србија и Црна Гора одвојиле. Ја нисам био за то одвајање. Али, растанци су, изгледа, били неминовни и ту није крај. Косово има 95 посто Албанаца и, послије свега што се догодило, њега нико неће моћи поново здружити са Србијом, унаточ уставним референдумима. Нико га неће моћи придружити Србији, ситуација је таква. Након та два губитка, они говоре – е, хајде да нам у Босни остане нешто. И ту је та опака игра, одвојите српски дио од Босне, као да је Босна крива за све то што се дешава, као да Босна није увијек била једна заједница наших народа кроз повијест. Расплет ће одредити други… нема у свијету те снаге која би неком дала неку покрајину. Херцеговину Хрватској, а Републику Српску Србији. Ми смо у ствари под протекторатом, али треба знати да је Европска култура никла на Балкану. Што се тиче босанских Муслимана, наших Бошњака, имам једну поруку: ја сам током посљедњег рата увијек био на страни жртава. Муслимани су често прикривали да су они Словени. Ипак, то су наша славенска браћа. Наши Муслимани су Славени, у великом проценту. Примили су монотеистичку вјеру, ислам и ту су стољећима, живимо једни уз друге. Морамо живјети заједно, или ћемо бити несретни Балкан у коме се пролијева крв, или ћемо бити цивилизиране земље у којима ћемо моћи пронаћи модерне политичке формуле преко којих ћемо комуницирати. У том процесу, БиХ има пресудну улогу. Ако се овдје створи један цивилизирани став који ће свим трима народима дати права, али не права која руше заједничку државу Босну и Херцеговину, имамо прилику за миран и складан суживот у европском окриљу. Ја се надам томе, ја прижељкујем такву перспективу БиХ.“
Са своје „осматрачнице“ у Риму, гдје као редовни професор предаје славистику на престижном универзитету „Ла Сапиенца (: La Sapienza)“, Предраг Матвејевић активно прати све догађаје који се тичу регије некадашње Југославије. Каже да га разочарава радикализација политичке сцене у БиХ, посебно иступи Милорада Додика и стални покушаји да се проблем Косова „на мала врата“ уведе и у БиХ. „Додик нас је разочарао својим понашањем. Многи су Бошњаци и Хрвати помислили да је Додик прави човјек. Видио сам реакције дијела Срба који су спремни да крену за Додиковим идејама. Међутим, Додик није рјешење за нашу браћу Србе на овом простору. Што се тиче Косова, вани постоји страх да се будућност Косова повеже са судбином Босне. Али, Запад неће допустити да се та прича пренесе на Републику Српску. Истина, бит ће тешке консеквенце, јака пресија, али и у случају неког покушаја, Запад неће допустити још једну балканску драму. Не зато што воли Балкан, већ зато што га скупо кошта. Све ће се учинити да Босна остане у својим границама и да крене напријед, да функционира као једна права и правна држава.“ На питање како се из перспективе интелектуалне Европе гледа на најновија догађања и расправе, па и сукобе заговорника традиционалног и радикалног ислама у БиХ, Матвејевић каже: „У БиХ постоји тај проблем, а видио сам и драматична дешавања у Санџаку. Мислим да се, нажалост, покушава увести нешто што не припада нашим људима и обичајима. Али, те ствари могу ријешити само муслимани између себе. Онај ко се уплиће, ко жели наметати своје ставове, доживјет ће супротне резултате. Поготово се ово тиче оних који говоре да су вехабије освојиле Босну, да наши Бошњаци постају фундаменталисти… Но, генерално гледајући, ислам једним великим дијелом проживљава једну алтернативу коју је стољећима проживљавало кршћанство. Кршћанство је проживјело алтернативу једне велике агресивности током крижарских похода, инквизиције, спаљивања на ломачи, прогона вјештица. Тада се јавила идеја: модернизирати кршћанство или кристијанизирати модернитет. Нису успјели кристијанизирати модернитет. Сада је пред исламом та дилема, да ли модернизирати ислам или исламизирати модерност… И у Европи, нажалост, постоји тенденција да се идентифицира нешто што није идентично. Проистовјећују се исламизам, интегризам и фундаментализам, који се, опет, дијели на мистичну, безопасну и агресивну компоненту. Ништа од тога није исто. У настојањима да се Бошњацима импутира тероризам судјелују, нажалост, и неки хрватски и српски националисти. Они су ширили тезу како су сви муслимани терористи, шире вијест да муслимане плаћа Саудијска Арабија. Због неке скромне помоћи, попут изградње понеке џамије, један се цијели народ приказује као терористе, а то је, збиља, недопустиво. Кажем то с дубоким увјерењем. Хрвати и Срби тиме чине магарећу услугу себи и односима међу грађанима…“
Уз 14. фебруар, Дан ослобођења Мостара од фашизма, Предраг је са мостарским пријатељима обишао Мостар, уздуж и попријеко. Као почасни доктор мостарског Универзитета „Џемал Биједић“ обратио се студентима и колегама професорима у поводу 30. година ове високообразовне институције. Послије положио каранфиле на хумке погинулих рођака и пријатеља, на партизанском споменику. Под Старим мостом, екипа италијанске ТВ Раи Дуе снимала његов документарни портрет, док су му прилазили суграђани да пруже руке, да га загрле, честитају, понуде кафом, шампитом, баклавом… У Шантићевој, снимали сцене у амбијенту рушевина заосталих иза рата. Са прозора затвора, у истој улици, махали му затвореници и узвикивали: „Предраг, мајсторе…“. А он њима: „Ћао раја, сретно…“
„Имам двије тетке овдје, помажем колико могу, као и писце из Загреба, Београда, Сарајева… Када год дођем у Мостар растужује ме једна чињеница: граница коју поново изграђени мост није могао премостити – граница међу људима. Трагедија нашег Мостара још траје… ја сам имао жртве у Мостару, у својој породици и видим да још увијек постоји тај зид духа. Али, исто тако охрабрује ме што видим на западној страни града многе који се стиде Хелиодрома, Дретеља, рушења Старог моста… А видим и људе који желе да се приближе једни другима. То ме весели и због тога долазим, и све више ћу долазити. Видим да и у тим људима сазријева та свијест о потреби заједничког живота. Било би добро да кршћани, они који вјерују у љубав према ближњем, што проповиједа Исус Крист, дакле, да они који знају божије заповијести, дио своје вјере примијене на стварање братског односа. На муслиманској страни ја видим једну рањеност, једну друштвену парализу. То ће требати превладати. С друге стране дуалитет менталитета – једни желе заједно, јер смо упућени једни на друге, други да задрже статус кво којег свијет не жели и којег најбољи људи овог тла такођер не желе… Не желим слати некакве посебне поруке Мостарцима: ја их све волим, а ово што говорим, ја то тако гледам, ја сам критички интелектуалац… Ми морамо кренути преко моста…
Алија Бехрам
|