|
Пређосмо кућни праг и затекосмо домаћина на сећији поред прозора и комшије у једној од двије собе који су знали да је Суљага најстарији становник наше улице, да је као петогодишњи дјечак са родитељима из неког другог сокака посматрао побједничке аустроугарске чете и батаљоне, да је постао општински стражар нове власти, убрзо инвалидски пензионер, чија се пензија издужила и истањила и тешко се могло одгонетнути како са женом истрајава до слиједећег наиласка поштара.
Па и тај позив да дођемо стигао је у невријеме, у касну јесен кад је изостала и ранија мјесечна помоћ пензионерског удружења да набави угаљ и дрва како би се одбранио од леденог сјеверца што котлином Неретве завија и утјерује у кућне завјетрине.
Припремио је све што пристаје да би се и у тим приликама захвалио комшијама за многе испијене кафе током године, а како и откуд, то нико не зна.
Његова успорена и као откинута ријеч водила ме је не тако ријетко у некадашње башће и врзине, драче, шипке и каналчиће за наводњавање на крајњој периферији клонуле конзулске вароши, овдје гдје су данас наше камене куће, у улици која се зачела на западној страни новом Државном болницом и цестом до рампе нове жељезничке ускотрачне пруге која се огласи 13. јуна 1885. кад из Метковића стиже у Мостар Бењамин Калај (: Kallay) са свитом, а шест година касније пруга дохвати и Сарајево, па би то „оријашки корак ближе утицају европске културе, отвори се земља истом сада европском промету“.
Засјече се наша улица ка Неретви, пружи свој корак од стотињак метара од болничких зграда, пруге и ложионице и радионице, војних магацина, и дохвати се крајем 1917. године новог моста и пређе на лијеву обалу, до Царинског харема, на доњим изданцима Вележ-планине, захвати 400 метара, повезујући жељезничку станицу и Западни војни логор под Бијелим бријегом са Сјеверним војним логором на лијевој обали Неретве.
Била је то улица „за теретни саобраћај“, индустријска колико је индустрије било, пут којим су рудари и жељезничари с лампама пролазили, болесници долазили и одлазили, жандари доводили и проводили своје узнике до Жандармеријске касарне с друге стране Државне болнице, путници и војници, краве и овце вођене на Сточни пазар на лијевој обали, пијанице и мераклије за три музике што су трештале у нашој улици.
Живот који је текао с једне и друге стране Неретве преко Моста цара Карла, гдје се једно вријеме и мостарина наплаћивала, затим Моста краља Александра, па Моста Андрије Артуковића и Моста Иве Лоле Рибара, све те смјене и називи сваке нове власти, као и улице нових назива што излазе и залазе преко бетонског моста, који је међу људима мостарског поднебља био и остао само Царински мост, све то старо и ново што се догађало, долазило и пролазило, живи је свједок 90-годишњи Суљага Ћенановић, који нас је ноћас окупио.
Мрвећи шкију у плеханој духанској кутији сувоњави старац је ћутећи гледао своје пријатеље и из кратког чибука задовољно теглио и пуштао дим који је штипао за очи и грло.
Са првим уздигнутим чашама и филџанима јавила се стара Черкуша:
– Суљага, брате, није ти требало ово…
Њена кућица свила се неколико корака испод Суљагиних прозора, гдје је некад њен муж Сулејман држао кафану, убрзо пропалу, па „привремену“ месницу, довијајући се свакојако да би подигао и прехранио петорицу синова, од којих тројица не преживјеше вријеме ратно. Име њеног сина Хаме, погинулог првоборца, носи мостарско текстилно предузеће и наша Кека живи од борачке пензије и поклона, памти како је врућ сомун, пошкропљен зејтином и бибером, био најмаснији залогај у њеној кући све до четрдесет пете.
– Живјело се кукавно и чемерно, не поменуло се, дабогда – рече Кека и њена шарена махрама је пала преко старичиних очију, и ми смо видјели само суве прсте који су журно и вјешто савијали духан у цигарет-папир. Промрси како је њен син Хамо комшији Ахметаги, трговцу са Тепе, припремио и заковао осам великих сандука са драгоцјеностима интендантског капетана Лазара, који је становао у Ахметагиној кући, а маја ’41. избјегао из Мостара. Пуне четири године је Ахметага на више скровишта и нескровитих мјеста чувао Лазарове сандуке с теписима, кристалом, умјетничким сликама, пернатим јастуцима, кафом и шећером („Стави и то, ваљаће ти одмах послије рата“, говорио је Ахметага капетану Коларцу), све до сабље и слике краља Петра, да би све то љета ’45. предао власнику, испољавајући и на тај начин комшијску солидарност и вјеру у неопходност заједничког живљења.
Морално узрастање грађана у ратним неприликама посматрао је и Суљага, много шта видио, чуо и „пречуо“, дочекао слободу и поново своју пензију. Али, ето, комшија Ахметага поново прекорава Суљагу што их је „на такав начин“ окупио, да тако, како он ради, „не иде“.
– А шта то не иде? – не повисујући глас питао је домаћин.
– Па то… да продајеш ствари из куће, са себе, свој посљедњи зимски капут, а то, брате, не иде.
Ове јесени је, значи, изостала помоћ и Суљага је продао једино што је могао да прода – свој посљедњи капут, да набави угаљ и дрва, да припреми и ову комшијску софру.
Назад се више није могло. Сусједи су се, причајући, завукли у околне куће, у плитке и дубоке џепове, у неприлике и своје пукотине, кад се често има и нема. Домаћин својим невеликим чибуком куцкао је по пепељари. Као да му је нешто засметало.
– Шта ти је, човјече божји! – прва се снађе домаћица истргнувши стаклену пепељару. Живот улице потискивао је дотрајала здања и наносио ново рухо и свјетлост и у Суљагину кућу, јер сваког јутра домаћина обрадује цвркут ђачких гласова нове Техничке и Високе техничке школе, првог факултета у граду, подигнутог преко пута домаћинове куће, иза које се пружио пливачки базен олимпијских размјера, први у Херцеговини.
Ако некад наша улица није имала шта да размеђи и покаже, годинама се већ ужурбано надмеће и показује своје нове међаше. На једној страни су нове камене куће, ђердан бошњачких, српских и хрватских породица, умјесто дотрајалог „Зеленог гаја“ са пјеваљкама и „камењаркама“ подигнута је стамбена вишеспратница индустријског комбината „Соко“ са трговином, насупрот друге Соколове вишеспратнице зване „лифтара“, са првим херцеговачким лифтом. На раскршћу улице срушена је Кречана са црним димњаком и Творница леда, дигнута кућица малтара Суле, који је дочекивао сељаке и њихове коње са товарима дрва, наплаћивао малтарину за унесено масло, јаја, кромпир и лук. За стоку која је вођена на Сточни пазар на источној страни моста, угашеног кад и Сулина малта.
– Неће више бити ни харема на врху улице! – указује нам Суљага загледан у асвалтну траку Десете херцеговачке бригаде која се на другој страни моста губи у царинском харему, гдје се виде контуре модерне жељезничке станице широкотрачне пруге.
Кад се огласе прве електричне локомотиве у исто вријеме означиће и свечани тренутак, скидања ускотрачне пруге која пресјеца нашу невелику улицу на њеној западној страни. Отпухаће вјетар и истоварну и преграђену рампу, ложионицу и радионицу за оправку вагона, жељезничку амбуланту, магацин соли, преостале баште са одрном попут осуђеника на стратишту којима спаса нема.
Суљага журно остави чибук јер на његовом крилу је трогодишња дјевојчица која је, пробуђена, дотрчала из друге собе. Била је то мала Љиљана, кћерка запослене техничарке Љубице, Београђанке без одлуталог мужа и дјечијих јаслица, па овдје своје птице предаде на чување племенитим сусједима. Мала Љиља је својим прстићима нешто тражила у дединој сиједој и проријеђеној бради. За њих двоје као да није било кућно сијело, као да су била два најсрећнија бића у улици.
Тако се оконча и мој посљедњи сусрет са Суљагом, који је умро те године, 18. априла 1963, када је имао 90 година. Отишао је један од најстаријих мостарских пензионера, који је безгласно, без горчине, подносио своје невоље, немаштину. Никад ни ријеч зловоље или сњете није се могла чути од тог племенитог и моралног човјека, који је остао и без свог посљедњег зимског капута. Убрзо је умрла и његова жена Фатима.
Био је човјек свог времена, као што је то био и други становник наше улице – Ваша Киша, у првој кући до моста на његовој источној страни, доајен посљедње генерације веселих људи нашега града, чија је смрт обиљежена и „Некрологом једном шаљивџији“. Четрдесет година је засмијавао не само мостарску средину и за то „тражио пензију“.
Није могао да схвати и одболује, да прихавати општу глувоћу за „шаљиву збиљу“, за нове жаоке, хумор и сатиру, за безболно завитлавање и подсмјешљивост, за шеребско уопштавање и жигосање људске слабости, па и оних који му нису опраштали „гријехове“. Одмјеравао је тврде лежајеве и у „социјалистичкој хапсани“, схвативши да то више није било његово вријеме.
Прича каже да су страшних јунских дана четрдесет прве, у вријеме таме и покоља, кад су се на нашем мосту заустављали грађани и питали које су вјере, имена и презимена, и покаткад бацали жртве у Неретву, два мостарска агента одвела су Вашу Кишу, „мостарску атракцију“, до усташког зликовца Херенчића. И прије него што су агенти проговорили, Ваша је дочекао: „Господине предстојниче, ево – довео сам вам ова два зликовца!“ И преживио је ратне дане.
„Тај весељак који је постао легенда“, у својој 64. години, осјећајући се напуштен и заборављен, разједен пићем, несхваћен у времену које није било наклоњено вицевима и анегдотама, кад су са планинских сјенокоса пристигли брђани миљама удаљени од градског миљеа, узео је нож и зарио га себи у стомак.
И као да се с њим затворио круг мостарских весељака и њихових гласила: од пјесника „отпадника“, неког Хилмије из турског земана који се „урезао“ у историју изреком: „Ко учи узалуд троши дане, јер је данас учењак и беспослењак једно те исто“, од „Мостарског палангара“, „Тенка“ и „Сепета“ до „Мостарског трамваја“, до Ваше Кише и убијеног мостарског „Комарца“, додатка мостарском недјељнику.
„Комарац“ је нестао у вријеме кад је у нашој улици трагично завршио Ваша Киша, који је у данима ослобођења – да „укрешем“ још само једну његову хумористичку варницу – припремио „велику позоришну представу“ на Тепи, градској тржници, и окупљеном свијету се обратио ријечима: „Видите ли ме?“ Публика је одговорила да га виде, а онда се иза кулиса, у ствари иза сандука, Ваша поново огласио: „А, видите ли ме сада?“ Сачекао је урнебесни одговор: „Не видимо“, а затим је викнуо: „Нећете ме више ни видјети“. И са шеретом Живком Радићем отиснуо се, с парама од „улазница“, према Неретви. И сви су били задовољни приредбом.
Васина жена Кристина, мршава и као кошута лака и брза, оспособи за живот петоро дјеце и дочека 81. годину. Мужевљев портрет, од академског сликара Кокоља, дочекује госте „Код Зеке“, у кафани преко пута њене куће, гдје јој син помаже кафенџији Ибрахиму и његовој жени Софији, Васиној кћерки.
Нама је остао портрет и незаборавно сјећање. И расцвјет младости и знања из клупка кућа поред једне и друге стране моста, школована дјеца, попут њих троје из куће школских послужитеља Зинете и Мака, попут троје дјеце сусјетке Дерве-Мирзе, Драгана и Зије, рано осталих без оца обућара, завршивши школу у нашој улици и запутивши се на ново школовање, попут три Кукричина сина, некадашњег кафенџије, од којих Смаил и Ибрахим завршише машински и текстилни смјер у Средњотехничкој школи а касније и технички факултет, Кемал постаде аутомеханичар, а кћерка Ајна фризерка. И дјеца свих сусједа поред царинског моста и из улице постадоше људи од знања и успјеха, узрастајући са универзитетским градом и његовим измијењеним координатама.
А онда антагонистичке рушилачке снаге ставише град на распеће, у нишанске координате артиљеријских јединица отуђене Југословенске војске са падина Вележ-планине, погодивши и куће поред срушеног Царинског моста.
„Гледам нашу порушену и опљачкану кућу и знам да смо у овом ратном паклу доста изгубили, али и открили неке нове вриједности. Сви су показали своје право лице…“, јављао је избјегли 16-годишњи Освит из Француске, чији отац, 70-годишњи пензионисани хирург, годинама обнавља и дограђује породичну кућу.
„Наша Армија држи линију од Доње махале, Цернице, Булевара до Дома, пензионера. Запамтите, никада усташе неће прећи на нашу страну, могу нас тући гранатама и свим оружјем, али увијек ће неко остати жив“, писала је фризерска радница Емира свом пријатељу Браци у избјеглиштву.
У мојим очима био је то ненаписани Мостарски мостобран, гдје је сваки бранилац био „једна трска, љубав или стих, једно људско трајање“, узрастајући у борилиште несаломљиве воље и отпора, у „неразјашњено чудо које се зове ОДБРАНА МОСТАРА, рођеном у пркосу и херојском отпору његових грађана“.
Менсур Сеферовић, Чикаго
|