Рођен је у Мостару 1932. године, гдје је завршио основну и средњу школу. Медицински факултет завршио је у Сарајеву. Лијечничку каријеру је започео у Заводу за кожне и венеричне болести у Сарајеву, гдје судјелује у првим истраживачким корацима.
Носталгија и очева болест враћају га у Мостар, гдје завршава специјализацију из гинекологије и акушерства. Звање примаријуса добио је 1974. године, а 1975. обранио докторску дизертацију. Годину дана касније изабран је за насловног доцента на Медицинском факултету Универзитета у Сарајеву. Објавио је преко 60 стручних и знанствених радова у земљи и иностранству. У припреми је књига Психоекологија од зачећа до смрти. Осамдесетих година предсједник је Скупштине БиХ за медицинску, социјалну и сличне дјелатности.
Био је и шеф Гинеколошко-порођајног одјељења у Мостару.
За вријеме рата и један дио поратног периода ради на програмима заштите избјеглих и прогнаних лица у Загребу (УНХЦР, Мерхамет, Лијечници без граница), гдје се оспособљава за помоћ трауматизираних. Од дјетињства хоби му је сликарство. Са 17 година, у средњој медицинској школи је имао свој атеље, гдје је израђивао потребна ликовна учила за школу.
Младим колегама показивао је и показује којим путем ићи, а којим не, што јесу, а што нису у професионалној сфери.
Хуманост и велико давање себе у струци осигурали су му каризму племенитог човјека и стручњака, драгог нам сурадника и колеге.
У представљању монографије Психострес (стрес) у рату и миру, моја једна асоцијација. Прије много година била сам судиоником промоције једне књиге с афирмираним новинаром ових и ширих простора с које промоције сам енграмирала сљедеће:
„Као дугогодишњи новинар написао сам бројне колумне, али књигу нисам ни једну. Аутор и ма колико урадио сам, књига је заједничко дјело аутора и његова окружења.“ Монографија аутора прим. др. мед. сци. Нусрета Велића, с обзиром на наслов теме представља један од ријетких примјера монографије, јер аутор иако није психијатар говори о уско специјализираним темама, описујући их на особит начин.
У кумулацији стресних догађаја на симплифициран, читаоцу јасан начин, аутор наводи:
„Чињеница је да једна психичка оптерећеност лакше отвара врата другим, још тежим, које лакше или брже настају.
Имуни систем је у стресу, оштећен је и имамо мноштво других штета“
… желећи истакнути однос и повезаност психичког и физичког здравља, однос стреса, како га аутор назива, и различитих соматских обољења.
Говорећи на емотиван начин о особној трауми из најранијег дјетињства, када с три и пол године остаје без мајке, даје психоаналитички приказ, како аутор интерпретира:
„Своје подсвјесне жеље да губитак мајчине љубави компензира својим добрим понашањем и залагањем, те да тако од других надокнади изгубљено, да му они пруже изгубљену љубав“.
О свом професионалном стресу каже:
„Мора се прихватити чињеница да постоје разлике по стресу и по професијама. Лијечници, нарочито хирурзи, су изложени изузетном стресу. То је разлог да краће живе. Ево неколико примјера:
Сретнем колегу хирурга и рече ми: „Имам једног болесника, навраћа ми сваких пет дана и пита када ће му рана престати да кваси. Код њега сам радио тежу операцију у предјелу дванаестопалачног цријева, створила се фистула и то ме јако оптерећује“. За седам дана колеги је позлило на радном мјесту и није му се могло помоћи. Питао сам да ли је оно што ми је испричао допринијело томе. Вјероватно јесте.
У мојој гинеколошко-породиљској пракси такођер је много стреса. Пред рат сам водио службу која је досегла 3.960 порода годишње, а била је сабирни центар патологије мањих регија са укупно 500.000 становника. Волим свој позив и уз добру сарадњу са колегама све би добро завршавало.
Ипак, највише сам био изложен стресу у неколико случајева ДИК синдрома обољења. То је масовно постпорођајно или постоперативно крварење, гдје се свим расположивим средствима покушало зауставити, а и поред свега предузетог стање се погоршавало и стресно је било одлучити се у таквом стању на оно посљедње што је још преостало да жена не би умрла, да јој се хитно одстрани материца. Да или не, младу жену подвргнути таквом захвату? То је био за мене јак стрес.
Имао сам срећу да није било смртног исхода. Међутим, због тог стреса по неколико дана осјећао сам општи замор, треперење, лупање срца, теже бих заспао и имао испрекидан сан уз кошмар, садржаја сличних стварности. А касније када би се год наслутила могућност ДИК-а, имао сам симптоматологију карактеристичну за ПТСП. Тих неколико дана буђење након стресних садржаја ми је било велико олакшање, а осјећао сам се уморним након устајања.
У пракси медицинске и остале службе треба тако организовати да се што више превенирају стресне ситуације и изненађења“.
Пружајући несебичну подршку и устрајност у своме хуманом раду, има љубави према пацијенту, охрабрује у сваком тренутку, има вјеру.
Млада коауторица ове монографије Минка Хотић, препознатљива је у свом доприносу овој монографији, у прикупљању литературе с око 500 референци и познавању више језика са животног пута на три континента. Рођена је 1985. године, школовала се у Заиру и Белгији, Јужној Африци и Америци. Истакла се у волонтерским раду у борби против рака дојке. Планира студирати на Медицинском факултету.
Као свједок ратних разарања и свих траума које собом носи рат, аутор биљежи различита негативна искуства трауматизираних.
И не само то, разрађује дјеловање читавог спектра стресних ситуација са свим посљедицама у различитим околностима и фазама развоја људског бића, а све с једним циљем да читаоцу понуди што више информација о стресу, о моделима како исти превладати и превенирати? Аутор говори и многим другим темама из менталног здравља укључујући и проблеме овисности.
Стога препоручам да ју прочитате, јер ће сватко нешто да понесе собом од богатог емпиријског, а дугом контакту аутора с људима, у многим саслушаним причама у рату и миру, од практичних савјета родитељима, наставницима, сваком психотрауматизираном, до на крају, афоризама мислилаца различитих временских периода, што обогаћује монографију.
Аутору и коауторици честитам!
Др. мед. сци. Хелена Шкобић, неуропсихијатар,
Предстојница Клинике за неурологију Клиничке болнице Мостар
|