|
 Био сам у више прилика позиван у групе интелектуалаца који су жељели да се напише историја Горњег Вакуфа. Била је чак уговорена израда плана стварања тог дјела. Главни дио требале су обухватити студије о становништву (његовом броју, вјерској и националној структури), привреди (главни извори прихода), школству и школовању. Аутор рукописа Сањајући завичај, Горњи Вакуф-људи, године, живот, традиција…, Исмет Дедић, без икаквих састанака и финансијских припрема, захваљујући свом упорном трагању за темама које ће освијетлити све оно што је од интереса за његов родни крај, написао је веома вриједан рукопис о овом граду и његовом окружењу.
Рукопис се састоји од више дијелова који чине разноврсну цјелину садржајно издјељену у већи број тема. Ово дјело није нити класична историографија нити књижевност, већ и једно и друго. Можда би се могло рећи да је ово љетопис Горњег Вакуфа написан од љетописца који га је дијелом лично проживио а дијелом осјетио кроз изворну подлогу. Овдје се ради о подухвату једног човјека, који је непристрасно забиљежио оно што се дешавало и обиљежио прошлост његовог краја. Он га прати кроз више тема и информише читаоца интересантним подацима који улазе у историјску баштину Горњег Вакуфа. На примјер, када пише о Сахат кули под Стрмицом доноси податак да је све до 1949. године откуцавала алатурке (на турски начин), а од тада алафранге (на европски начин).
Аутор је у овој књизи донио велики број података о Горњем Вакуфу и његовом окружењу, укључивши у њу све елементе који чине укупност ове касабе, која је највише улагала у најхитније, школовање дјеце и омладине. Ту су важни историјски догађаји при чему аутор често веже прошлост и садашњост. Упознаје нас с положајем Горњег Вакуфа и његовим ближим и даљним окружењем, љепотама горњевакуфског краја, његовим шумама и водама. Ту су незаобилазни Врбас, Вранића, „вакуфске водне огрлице: Илиџа, Фавић, Ушевица, Барица“. Спомиње се доста локалитета важних за цијело подручје, било да се ради о ријеци или неком другом важном топониму. Дедић је значајан простор у свом рукопису посветио привредним и економско-социјалним приликама горњовакуфског краја у дужем временском периоду. При томе га највише интересује занатска производња и продаја занатских производа с посебном пажњом на кахве – млинарски занат, препознатљив симбол града, како га сам аутор назива. Ту се спомињу бројне породице горњовакуфског простора као и појединци који су доприносили снази, угледу и сигурности читавог краја. Добар дио тих породица до данас је сачувао водеће мјесто у том крају. Писац наглашава стамбено-комуналну инфраструктуру у прошлости: бунари у авлијама и башчама, калдрмисани сокаци, телали са препознатљивим повиком „чуј и почуј народе“. Аутор се, такођер, бави вјерским и културно забавним животом у прошлости с констатацијом да су муслимани своје потребе за вјерским животом обављали у институцијама исламске заједнице (џамије, мектеби, руждије и медресе), католици у институцијама католичке цркве (цркве, богословије и сјеменишта). Уз то је ишло његовање комшилука с геслом „сваком његова вјера“.
Да је ово спој историје и књижевности говори чињеница да аутор често воли да даје литерарне наслове својим насловима и пот-поглављима (примјери: „Вјечне ноћобдије над уснулим градом“ или, „Дјевичанске љепоте Враниће“) што је једна од важних карактеристика ове књиге. Рукопис је обогаћен са 135 фотографија и цртежа који прате текст и учиниће овај интересантни рукопис још занимљивијим.
Ово није историја Горњег Вакуфа. Ова књига даје информације о широком спектру интересантних чињеница, које читаоца уводе у читав низ специфичности подручја Горњег Вакуфа. Дедић нам је представио душу касабе која се дуго изграђује у форму коју смо прихватили као оквир свог живљења. Касаба је била не само расадник врсних мајстора него интелигенције. Горњи Вакуф заслужује цјеловиту историју, јер је он један искон вјерске и свјетовне интелигенције, а књига Исмета Дедића је одличан почетак и путоказ за тако нешто. Због тога с великим задовољством препоручујем да се рукопис Сањајући завичај, Горњи Вакуф – људи, године, живот, традиција…, аутора Исмета Дедића објави.
Проф. др. Илјас Хаџибеговић,
Филозофски факултет Сарајево
|