|
Премда је дубоко загазио у позне године живота, писац Иван Брајдић (1924. Брод Моравице, Горски котар) упорно дописује отворене странице свога прозног стваралаштва. Након завичајно-домољубног романа Ход по мукама објављеног 2004. године, прошле је године објавио своју двадесету књигу прозе под насловом Трешњевачке ноћи. Ријеч је о књизи у коју су уврштене двије новелиране „старомодне“ приповијести из прошлих времена, како их сам аутор означава у поднаслову дјела.
Радње приповијести под насловима Бијег из тмине и Гријех и покора одвијају се у загребачком кварту Трешњевка у двадесетим годинама прошлога стољећа. Приповијести пројецирају социјалну слику друштва у којем радништво и нижи слојеви проживљавају суморне година битисања на градској периферији. Препуштени сами себи, похлепним послодавцима и мрзовољним државним чиновницима, немоћни радници и занемарена сиротиња муче се и злопате у нестабилном времену између два свјетска рата, радећи за корицу круха и за зеру каванског духа који им се нуди као привремени излаз из зачараног круга страха, немоћи и посвемашње неимаштине.
У приповијести Бијег из таме главни ликови су индустријски радник Иван Ленковић и бивша радница Љерка Шпан. Младеначку романсу зачету у творничком кругу прекида Иванова момачка нестрпљивост и сировост. Жеља да што прије оствари страсне мушке накане узрокује прекид везе с млађахном Љерком, која убрзо напушта творницу и одлази на непознату адресу. Разочаран властитим поступцима и ненадним прекидом везе с вољеном женом, Иван се одаје пићу формирајући мокро друштво са још двојицом колега по раду и вечерњем дангубљењу. И док га несретна мајка Терезија чека дома до у ситне сате, Иван тулумари и бекрија по локалним каванама, трошећи тешко зарађене новце на пиће и разуздане жене одане најстаријем занату на свијету.
Насупрот њему, Љерка покушава пронаћи стручак среће у загрљају другог мушкарца. Но како то обично бива у оваквим ситуацијама, умјесто среће она проналази тугу. Најприје добија дијете с непоузданим женскаром Зденком Новачићем да би се потом, након његова бијега, из нужде удала за Мартина Калића. Присилни брак доноси јој још веће невоље. Грубијан Мартин злоставља је и туче, угрожавајући њезин и дјететов живот.
Након вишегодишње патње и злостављања срећа јој се осмијехне Мартиновим запослењем у трешњевачкој творници. Доласком у познату средину, Љерка одлучи потражити Ивана и замолити га за помоћ и заштиту од обијесног супруга. Измучен властитим застранама и животним погрешкама, Иван прихвата Љеркину понуду за наставак раније прекинутог заједничког живота. У ноћи поновног сусрета њих двоје договарају бијег из земље и одлазак у Америку. Тај план успијевају реализирати и већ за неколико мјесеци проналазе запослење у далекој земљи, одакле се Иван писмом јавља забринутој мајци Терезији. Тако завршава агонија забринуте мајке, дезорјентираног сина, злостављане жене и њезиног нејаког дјетета. Поучна приповијест подсјећа нас на ине животне судбине које су, захваљујући Људској жељи, вољи и одлучности преусмјерене с немирне пучине разочарења у мирне луке спаса.
Друга приповијест под насловом Гријех и покора бави се тематиком промашеног живота особа са дна друштвене љествице. Главни ликови су ситни џепар Марко Звонар и његова кафанска дружица Јелица. Маркови згубидански пороци доводе у опасност сва особе које су му на било који начин блиске. Прогоњен од полиције и жандарма због учињених недјела, он се склања у кавану у којој је честа гошћа његова љубимица Јелица. Вођен лоповским инстиктом, са судругом Фрањом успијева измаћи полицијској потјери. Но таква срећа не прати неискусну Јелицу коју бијесни чувари реда мучки премлаћују и силују. Млада дјевојка умире од посљедица премлаћивања а њезин несуђени женик, сломљен губитком вољене особе, мијења стил и начин живота постајући узорним радником хрватских жељезница. Мучен гријехом из младости и опхрван покором и жалом за вољеном особом, Марко у родном крају, на гробљу у Брод Моравицама, подиже лијепи мраморни споменик својој јединој љубави. На тај начин враћа тек мали дио дуга особи коју је волио, и чији је живот његовом непромишљеношћу прерано угашен.
Брајдићеве приповијести носе неизбрисив печат времена из његове најраније младости. Оне сликају суморну збиљу у којој људски живот вриједи онолико колико му важности придаје друштво и свака јединка понаособ. Човјекова судбина у правилу је у његовим властитим рукама. Но у стварности та се граница особности понекад недопуштено прелази. У случају Марка Звонара и њему сличних, посљедице учињених погрешки трпе други људи. Неријетко њима драги, па утолико посљедице за њих бивају теже и трајније.
Књижевник Иван Брајдић говори и пише језиком ликова чијим се животима баве његове приповијести. То је углавном језик горанаца који су, у потрази за послом и крухом, настанили периферије већих градова и ту формирали обитељи или се одали бећарском животу. Његов начин приповједања често је архаичан и старомодан, што аутор признаје на почетку својих приповијести. Чини се да он на тај начин жели бити аутентичним приказивачем времена које је остало далеко за нама. Не толико по стилу живота људи тога времена колико по начину њихове међусобне комуникације и досезима пишчеве поједностављене лексике.
У сваком случају приповијести књижевника Ивана Брајдића, ма колико биле лексички и стилски несавршене, својом тематиком и недвојбеном поруком пружају читатељу могућност ширења властитих спознаја о прошлости и одабиру животног пута који ће заобићи свеколике „сциле и харибде“ што нас вребају од почетка до његовог краја. Проматране из емпиријског угла, Брајдићеве приповијести испуњавају основну књижевну задаћу, јер пружају помоћ читатељу у разликовању добра од зла. У њима ће се, с тога, лако препознати сви они који ту црту разграничења не виде нити прихватају као темељно животно начело. Наравно и они други који ту црту беспријекорно слиједе и уважавају.
|