|
Наша. Твоја и моја.
Изгледа да нам пола(х)ко истиче вријеме, пријатељу – малени лептир свом јарану рече, и сруши се у поток те вечери, зимске. А онај други, само замишљено промрља – Јакако. И деси се њему истовјетни сценарио. Само то не бјеше поток, већ крошња оближње јеле, или врбе, не сјећам се више.
Чему ова „кроки“ прича? Без разлога. Икаквог.
Изгледа да нам пола(х)ко истиче вријеме, пријатељу, залаја комшијин пас у смјеру мога вучјака. Петнаестогодишњака. И спусти своју уморну главу међу предње шапе. Заспавши. Да се не пробуди. А мој ти цуко вели замишљено – Јакако. Спустивши главу учини исти ствар. Заспа. Да се не пробуди.
Чему ова „кроки“ прича? Без разлога. Икаквог.
Изгледа да нам пола(х)ко истиче вријеме, пријатељу, промрмља, кроз оно мало зуба што остаде му, Ахмед погледавши Милана сненог. И спусти главу издахнувши на клупи у парку. Јакако – вели Милан. И придружи се ахбабу своме.
Чему ова „кроки“ прича? Са разлогом. Итекаквим.
Да покаже сву ступидност приче. Као такве.
Јер чему причати када умиремо. Сви.
И тамо нас не чека ништа.
Осим вјере да јесмо били. Живи.
Сада и овдје.
Некада.
____________________
1 Прича за сва времена
|