|
Како у граду и околини ничу модерне и велељепне робне куће, тржни центри, шопинзи, бензинске пумпе – тако се распадају некад позната државна предузећа: ХЕКОМ, ХЕПОК, Предионица, МИ „Соко“… која су некад обилато хранила по пет-десет хиљада уста, и чији су радници имали редовне плате, социјално осигурање, своја одмаралишта…
Како се град изнутра умива и дотјерује, обнављајући паркове и зелене површине, те реконструишући приградске цесте – тако уздуж ријечних обала – Неретве, Буне, Бунице, Јасенице, Радобоље расту хрњаге разноврсних отпадака – од женских „бинди“, цркнутих домаћих животиња и усмрђеног киселог купуса, до разваљених фрижидера, бојлера, усисивача, телевизора и других кућних потрепштина.
Екологија је на нули, комунална хигијена такође, па ће, тврде песимисти, у најскоријој будућности читава мостарска „вала“ постати једна огромна депонија смећа, од Малог и Великог кука, до Жовнице, од Рудника (с најопаснијом еколошком „бомбом“ у земљи) до Бишћа поља.
Шта ће бити с нашим Мостаром, забога, милога! – чују се вапаји грађана са свих страна. И њихови приједлози о „устројству“ власти.
Када истекне мандат часном Љуби Бешлићу, многи би за градоначелника бирали: Ахмеда Џубура, Милана Јовичића, Жарка Маркића или Адису Вучина. Они би, можда, узели понешто од „стила“ ранијих градоначелника: Мујаге Комадине, Васе Гачића, Мухамеда Мирице, у рату свирепо убијеног од стране екстремиста ХВО-а Мустафе Сефе, затим Радмила-Браце Андрића, Владе Смољана, Авде Звонића, Изета Брковића, Дамјана Ротима, Џевада Дервишкадића, Николе Гашића, Миливоја Гагре… Вјерује се да би они знали да владају градом и да доведу „у суру“ све лажљивце и превртљивце, човјекомрсце и интриганте, бунџије и хулитеље који Мостару чупају душу и сијеку његово полумиленијско стабло, у коријену.
Овдје се прича да ће савремени Мостар „јамити“ онај ко има највише пара. А тко је тај, а гдје је тај, да простиш?! Тај богатун, тајкун и ратни профитер који је надеметио лову од пљачке и с народне грбаче, па сада пружа шапе да освоји и присвоји васколик Мостар и који се бори само за своју столицу и своју гузицу, а није му до града и његовог просперитета колико до оломлањског снијега.
Или су то слугани, жбирови и удворице међународних завјереника који, најприје, убише Југославију, од Триглава до Ђевђелије, а сада хоће да, дефинитивно дохакају мојој земљи Херцеговини и Босни, пардон Босни и Херцеговини.
Цијело минуло љето, јесен и зиму овдје се труби о хотелу „Ружа“, те не уклапа се у историјско језгро града, те нарушава амбијент, те треба „одсјећи“ један спрат, а нико неће да каже – да је, само преко цесте, пословно-стамбена зграда ОХР „височија“ од хотела, нити да подсјети на (свега стотињак-двјеста метара одавде) звоник енормних димензија на цркви су Петра и Павла о чему је петоро мостарских интелектуалаца, на челу с угледним оријенталистом рахметли Хивзијом Хасандедићем направила петицију Високом представнику коју је за 2 дана потписало преко 10 хиљада грађана али је петиција, као и све друго, отишла – мачку под реп.
Ружна прича о „Ружи“ још није окончана. Док се она оконча (хај’мо се кладити!) искотит ће се неки нови проблем, неки нови дувар којег не можеш ни прескочити, ни заобићи – али ће Мостарци, прави Мостарци и то предеверати, макар сада и плакали, а за убудуће, бумо видјели.
|