|
 Поштовани и тужни скупе,
Отишао је наш Нурџо. То је неумитност у којој су прелази из свијета овог у свијет сјећања, онима који остају – болни, онима који одлазе то је само крај увијек извјесног пута. А Нурџин ПУТ, био је и богат и плодоносан.
Један живот се не мјери бројкама. Један живот се мјери траговима остављеним за сјећања. Нурџин живот је оставио богате трагове.
На његовим полицама остали су далеки ликови које је он, занесењак, аматерски ентузијаста, оживљавао у његовом „Абрашевићу“. Награде за његове креације ликова на аматерској сцени су утјецали да је „Абрашевић“ постао аматерско позориште. Иза њега су деценије прегалаштва у аматеризму који нам је свима подарио обзорја духа. Иза њега су генерације младих које су у Радничком културно-умјетничком друштву „Абрашевић“ стјецали прва умјетничка искуства, прве етичке кодексе, прве друштвене позиције…
У његовим активностима је увијек био најснажнији мотив: оплеменити умјетношћу живот младих генерација. Далеких, скоро заборављених година, само његовом упорношћу, живио је плес у „Абрашевићу“ … такмичиле су се школе у показивању знања и умијећа, цвјетао је дух пријатељства и толеранције…
Није посустајао ни онда када је безумље рушило све трагове људског духа. Испод бомби безумља, рађала се његова „Паткица Блаткица“ са неким новим клинцима. Представа која је покренула позорност на историју Позоришта лутака. Представа без које би и будућност ове куће лебдјела у неизвјесности.
Позориште лутака је остало без свог секретара, његови сурадници без доброг и увијек спремног на шалу Нурџе, његова породица без најмилијег, „Абрашевић“ без брижног члана, а овај град без вриједног суграђанина.
Опростите ми што се сада обраћам њему, нашем Нурџи.
Знај да остављаш тугу у нашим срцима, бескрајна сјећања, али и понос што смо били супутници у овом ВРЕМЕНУ!
Драги наш Нурџо,
Нека ти је лахка ова мостарска земља под којом ти је лежати!
|