|
Moja pokojna mati mi je u dugim zimskim noc'ima prichala da chovek, kad iznenada sretne vuka ili druge krvolochne zhivotinje, od straha izgubi glas i ne mozhe da zove u pomoc'. Zhivotinja, znachi, preuzima glas, a zatim sasvim lako dokusurava preplashenog choveka. Ali ovaj ovde nije vuk, ni bilo kakva divlja zhivotinja, on je chovek, ali je sa prvim pogledom smrznuo u meni sve – krv, pogled, glas. Otvarala sam usta, htela sam da viknem tati da ga ne pushta u kuc'u jer sa sobom nosi zlo, ali bezglasno sam otvarala usta gutajuc'i hladne grudve vazduha. Bila sam nemoc'na da se borim protiv sudbine.
On, tim krvavim i zlobnim ochima, stalno usmerenim prema meni, bio je pravi mermerni spomenik koji stoji pored kreveta. Seo je polako i bez rechi, seo je i tata, pocheli su odmah da jedu, a krvave ochi nikako da me puste iz svog kruga zle moc'i.
Ne znam koliko je to trajalo, mozhda su svi hronometri stali kao u gluvo doba, kada mi je tata pogledom dao znak (da li je i on osetio miris smrti) da idem u svoju sobu. Teshkom sam mukom krenula i poshla ka svojoj sobi, uopshte se ne osvrc'uc'i natrag, ali sam znala da krvave ochi zloslutno prate moj izlazak.
U svojoj sobi nisam nashla ochekivani mir. Munje i grmljavine su mi lichile na dechiju zvechku u odnosu na Zlog Choveka koga sam ostavila sa ocem u sobi. Krevet mi je postao arena crnih slutnji. Mesto na kome sam noc'ima sanjala Zlog Choveka spremalo se za dochek sudnjeg chasa – okretala sam se na sve strane, krkljala, vikala, plakala, chupala kose. Chekala.
Ishchekivanje se oduzhilo isto kao i strashna oluja. Mozhda je Zli Chovek ipak otishao, ili mozhda nije bilo nikakvog choveka, mozhda sam samo sanjala – javi mi se spasonosna misao. Mozhda je otac... mozhda...
... Shkripnushe vrata. Tamna raka. Krik mi se zaglavi u grlu, bila sam nemoc' shto gleda u svoju sudbini koja ulazi kroz vrata: Crni Chovek je ispunio sobu podrugljivim osmehom i sa osec'ajem bliske smrti. Prilazio je krevetu kao vuk svojoj nemoc'noj zhrtvi, kidao je sa sebe crnu odec'u i bacao je po sobi.
Munja.
Zatim mrak.
Mrak.
... Kada sam se osvestila, primetila sam da lezhim krvava. Htela sam, ali nisam mogla da plachem, nisam imala snage. U stvari, josh uvek nisam bila svesna shta se to desilo, od zaborava otrgla munja je u sred sobe osvetlila Zlog Choveka koji se polako oblachio.
Kriknula sam na sav glas.
Zli Chovek me je zadovoljno pogledao i pocheo je podrugljivo da se smeje. Prishao je da me pomiluje, ali nakon shto je primetio da sam postala besna tigrica, podje ka vratima. Stade za tren, josh jednom se snazhno nasmeja i izgubi se u mraku.
Oluja se smirivala, a moje ochi josh uvek su kvasile krevet krvavim suzama. O, zashto nema oca da raskine ovaj krug senki, da ubije Zlog Choveka, da probudi lastavice koje spavaju u koshmarnom snu. A ko zna, mozhda je i njega Zli Chovek ubio, lezhi negde u mraku. Nemam prvu ljubav (prva ljubav mi je bio On – Zli Chovek!) da popravi hronometre, da me vrati u zhivot.
O!
O, zashto?
Jutro je polako bistrilo mrak, a izmedju nogu presecala me je snazhna bol. Na beloj koshulji jasno sam videla tragove noc'ne more, krvave tragove moje prve ljubavi obuchene u crno (!!!), tragove Smrti.
Lezhala sam.
Ko zna koliko bih josh tako lezhala da sobu nije ispunio poznati smeh Zlog Choveka. U njemu se skupilo krvavo zadovoljstvo od pochinjenih zlochina.
Smeh se ponovio.
Uporno i bolno za mene.
Ustala sam sa mukom. Noge me nisu drzhale. Smeh je utihnuo. Gegajuc'i sam doshla do ogledala. Pogledala sam se: po licu su se plavili tragovi od poljupca Smrti, ochi su bile ispijene.
U dubini ogledala videla sam Zlog Choveka.
Priblizhavao mi se i smejao.
Panichno sam istrchala u dvorishte. Jutro je bilo blizu, Medjutim, ceo svet je spavao pod koshmarnim plashtom noc'i. Spavale su i lastavice.
Iz moje je sobe dolazio smeh Zlog Choveka.
Uznemirena, pozhurila sam ka reci, ka putanjama po kojima sam mnogo puta nalazila spokoj nezhne dushe. Lutala sam po neravnim putic'ima i rosnim travama, trazhila lekovito bilje, ali ih nisam nalazila.
Ipak, glas Zlog Choveka za tren nestade.
Naslonila sam se na jedno drvo, ohrabrena i sa zheljom da se odmorim, da povratim sebi dushu. Nedaleko od mene shumila je Bregalnica.
– Ha, ha, ha, – brecnu me krvavi smeh Zlog Choveka.
Pogledala sam u pravcu odakle je doshao smeh: tamo prazna putanja koja je u daljini tonula u slaboj magli. Ostala sam mirna.
Smeh se ponovio.
U magli sam primetila kako iz nje isplovljava chovechji lik. To je bio On, obuchen u crno, sa lishc'em po ramenima, sa smrc'u u ochima. Sa krvavim smehom u ustima. Dolazio je ka meni rashirenih ruku.
Jurnula sam ka reci prac'ena zloslutnim smehom. Trske su mi sekle bose noge, udarale po licu. Trchala sam koliko sam mogla, a iza mojih ledja pratio me je smeh Zlog Choveka.
Izashla sam na obalu Bregalnice. Na njeno najvishe mesto.
– Jana, Jana! – slushala sam ochev glas.
Krvavi smeh.
Nadoshla se reka dole kovitlala. Okrenula sam se, a Zli Chovek samo shto me nije zgrabio, njegov sam krvavi smeh osec'ala u vratu...
– Jana! Janaaaaa!
Kasno je. Vec' letim u hladan zagrljaj Bregalnice koja mi se shiri pred ochima, pruzha spasenje.
Mirko, otac
Po Bogu je da primish choveka i da mu pomognesh u zlu. Ta misao je bila presudna kada sam primio nepoznatog choveka koji je doshao te noc'i sa burom i nesrec'ama. Znao sam da se c'erka Jana boji nepoznatih, a njegov mrachni izgled i crna odec'a sa koje se slivala voda, bacali su senke straha i sumnje chak i u mene. Ali on nije dugo chekao da ga pozovem – chim sam otvorio vrata, on je zakorachio u hodnik, promrmljao neshto i poshao sa mnom unutra.
Nepoznati je, izgleda, ne samo bio prokisao, nego je bio i gladan. Odmah je seo i navalio na moju skromnu, ali ukusnu vecheru, kakvu je stalno spremala moja jedinica Jana. Jeo je alavo, a ochi su mu sharale nekud van sofre, kroz sobu, mozhda i na Janu, nisam to mogao da utvrdim tachno, ali one se uopshte nisu zadrzhavale na hrani, a nisu ni mene pochashc'avale.
Gledao sam Janu, jadno moje dete, stajala je kao ukopana pored kreveta, gledala nas je i c'utala. Bila je kao uplasheno lane. Hteo sam da se nashalim sa njom, da kazhem bilo shta, ali sam shvatio da bi to bilo glupo i zato sam joj dao znak da ide u svoju sobu. Tiho, kao dete prestupnik, ali sa olakshanjem napustila je sobu. Nepoznati je sa pazhnjom propratio njen odlazak, pri tome uopshte ne prekidajuc'i sa jelom.
Pocheo sam da ga propitujem ko je, odakle je, otkud to da ga je put naneo ovamo, u ovu pustosh, kuda misli da ide sutra? Nishta. On jede i c'uti. I gleda u neki tamni ugao sobe.
Izvadio sam vina i ponudio ga da pije, smatrajuc'i da c'u time da mu razvezhem jezik i da c'e progovoriti bilo shta. Opet nishta. On halapljivo popi celu flashu vina, promrmlja da je zadovoljan njegovim ukusom, ali ne reche nishta konkretno.
Noc' je prolazila, a bura nikako da stane. Negde daleko ludi Mitar je vikao na pse koji su zalutali u njegove torove.
Obojici nam je bilo jasno da po ovakvom nevremenu gost ne mozhe da ode, a da presedimo celu noc', niti sam to mogao, niti sam za tim imao zhelju. Ponudio sam ga da legne u krevet, u moj krevet, a on je to prihvatio sa zadovoljstvom. A ja sam legao na zemlju, na guber koji sam ispleo dok sam bio mladji i dok sam imao spretne ruke.
Valjda od umora brzo sam zaspao.
Kada sam se probudio bilo je praskozorje. Bura je proshla, a kroz prozor lezhec'i sam gledao umiveno nebo chisto kao oko.
Tada sam se setio nepoznatog gosta i ochima sam ga potrazhio u krevetu. Krevet je bio prazan, a na zidu do vrata nije bilo njegovog crnog sheshira koji je okachio kada je doshao, kao znak svog dolaska. Najverovatnije se probudio ranije i otishao, bez zbogom i hvala... Mozhda...
Tada, sec'ajuc'i se kako je noc'as gledao Janu, nove su sumnje napale moje misli. Skochio sam kao ujeden od zmije i potrchao ka sobi dragog cheljadeta. Treskom sam otvorio vrata: krevet je bio prazan, krvav i razbacan – surovi svedok jezive noc'ashnje borbe na zhivot i smrti, koja se deshavala ovde, a bez mog znanja.
– Jano, Jano! – drao sam se kao u nekom teshkom snu – gde si kc'eri – govorio sam trazhec'i je ispod kreveta, u uglovima sobe, u shifonjeru, znajuc'i da je nema, ali ne znajec'i shta da radim. – Jano!
Prazna soba mi se zloslutno pokazivala.
Istrchao sam napolje, zgrabio sekiru i jurnuo prema stazama po kojima je Jana chesto prolazila. U meni je bila neka nada da je zhiva i da se negde krije.
– Jano, Janooo! – drao sam se kao lud, plakao kroz rosne trave u kojima se stidljivo ogledalo rano jutarnje sunce, napinjao se, udarale me po licu tek ozelenele vrbove grane. Zatim sam trchao kroz trske, kroz blato, vrac'ao se natrag, pa opet trchao.
Izashao sam na obalu Bregalnice. Dole su njene tamne i hladne vode nemirno tekle ka zapadu.
– Jano! Janooo! – kriknuo sam glasom koji je kidao grudi.
Jeziv odziv mog krika proshetao je izmedju obala.
Negde dole kao da sam chuo tupo padanje u vodu i taman krik.
Na suprotnoj obali, na suvoj grani, stajala je crna ptica i nemo mi se smejala.
– Janoo! Janoooo!
Potrchao sam pedesetak, mozhda stotinak metara prema dole i stao pored velike strmine ispod koje se Bregalnica penjala i snazhno vrtila svoje vode. Gledao sam u njih i nemo trazhio odgovore na pitanja koja sam celog jutra sebi postavljao. Ochi su pochele da pretrazhuju obale reke, sa obe strane, a zatim da shetaju niz uzrujanu vodu. Primetio sam, mozhda tridesetak metara niz vodu, kako se neshto beli. Pomislio sam da je to pena besne reke, ko zna, ustvari, shta sam pomislio, mozhda sam se samo plashio istine. Bacio sam kamen na tu belinu i on je udario o neshto tvrdo.. Potrchao sam.
Pena je polako postala bela koshulja, ona ista koshulja koju je nosila moja kc'er. Skochio sam uopshte ne razmishljajuc'i da voda mozhe da me odnese. Propadao sam u hladnu vodu do prsa, ona, prokleta, pokushala je da me povuche ka sredini, ali zhelja (crna zhelja moja!) me je chinila tako snazhnim da bih pobedio vodenu stihiju i hladnoc'u koja mi je kao britva sekla grudi.
Izvukao sam hladni lesh umotan u belu koshulji. To je bila moja kc'i, Jana, crna rana moja. Podbula, pomodrela, sa krvavim tragovima po beloj koshulji koje ni Bregalnica nije izbrisala, sa ochima koje mole za pomoc' i koje me okrivljuju.
Drzhao sam je u rukama i stajao u hladnoj vodi. Kao ukopan, bez volje za bilo shta. Ustvari, kuda bih ishao sa mrtvom c'erkom u rukama? Sa mojom mrtvom nadom? Drugo nemam nishta. Ona mi je bila potpora, moje jutro, moj san. Sada – nishta. Hladna reka, i mrtvo telo, i hladne suze koje teku iz mojih prokletih ochiju, (da, hladne su suze jadnika kada mu umire poslednja nada).
Ridam, ali ne pushtam glasa. A i zashto? Ko c'e da chuje i razume moju muku? Ko c'e da mi vrati nadu? I ne zhelim da izadjem. Zar umesto na venchanje, u grob da nosim svoju mrtvu kc'er? Zar umesto prolec'a, zimu da vratim u moj dom? Ne... Ne i ne...
Moj zhivot je postojao zbog ove lastavice koja bi uvek spavala u ovakvo aprilsko jutro. I moj zhivot c'e se okonchati zajedno sa njenim, ovde, kraj ovih mutnih voda Bregalnice koja mi je toliko godina pomagala da olaksham muke. Drugog reshenja nemam.
Jutarnje Sunce zubato mi se smeje.
(Epilog)
Tog lepog sunchanog dana prelepog aprila kroz shumicu pored Bregalnice ishao je chovek obuchen u crno. Lice mu je bilo puno ozhiljaka i na njemu nije moglo da se prochita shta misli i u kakvom je raspolozhenju. S vremena na vreme bi posustao, skinuo sheshir sa glave, poglednuo u njega i opet produzhio.
Staza ga je nanela na dva skorashnja groba, ogradjena rechnim kamenjem. Zhelec'i da zadovolji svoju radoznalost, prishao im je i zagledao se u dva nespretno postavljena krsta, koji su bili znak nechijeg postojanja. Na njima je, s naporom uspeo da prochita isto tako nespretno napisano:
Ovde Pochiva Jana Petrova 1974 – 1991.
Ovde Pochiva Mirko Petrov 1940 –1991.
Lice mu je i dalje bilo bez znakova nemira, ali ochi mu se nisu mogle otrgnuti od tih poruka smrti. Tu, izmedju dva krsta, kao u snu mu se javio lik lepe devojke koja ga je u onoj noc'i velikog nevremena plashljivim ochima molila za milost. Taj mu je tren nemoc'i ispunio sec'anje i neko vreme nije uspeo da ga se oslobodi. Zatim – opet je ugledao dva groba i dva crna krsta. Cinichno se nasmejao.
Ali, bledilo lepe devojke opet ispuni njegov vidokrug, ovoga puta mnogo konkretnije i uznemirujuc'e. Tamo negde, naspram reke, na kraju horizonta, iza krstova, izmedju paklenih vatri, lepa devojka, uz rame svog oca, sa rukama ispruzhenim prema napred i spremnim da zadave, korachali su prema njemu kao u koshmarnom snu. Zhmarci su mu proshli kroz telo, za tren je zatvorio ochi zhelec'i da ubedi sebe da mu se to samo prichinilo, ali kada ih je otvorio, devojka i njen otac nisu nestali. Naprotiv, oni su bili sve blizhe i blizhe – vishe se nije raspoznavalo nezhno devojachko lice chije smrtne bore nije pokrilo ni samrtno bledilo, a na licu njenog oca nije bilo one poznate dobrote, vec' izraz kojim je bio spreman da svakog trena naplati svoju zabludu.
Choveku u crnom, da li od straha, popustile su noge i pao je na zemlju kao da moli za milost. Pokushao je da ustane, ali kao da nije uspeo u tome, pokushao je i da vikne u pomoc'. Ni u tome nije uspeo, zato shto su ga ochi c'erke i oca prikovale za zemlju i oduzele mu glas. Iz grla mu je izlazilo obichno samrtno krkljanje...
... A njihove ispruzhene ruke vec' su ga dodirivale...
Chovek u crnom je bio riba na suvom. Otvarao je usta, krkljao, iskolachio je ochi. trazhio je vazduha,trazhio, ali njega nije bilo, grudi su mu bile gotove da se rasprsnu. A ruke, te ruke nezhnosti i zabluda, dodirivale su ga i nudile mu smrt...
Najzad je uspeo da se izmigolji iz zagrljaja smrti i u divljem trku pobezhe u sive daljine.
Iza njega, Ludi je Mitar vikao u reci i plashio ptice.
|