|
Moja pokojna mati mi je u dugim zimskim noćima pričala da čovek, kad iznenada sretne vuka ili druge krvoločne životinje, od straha izgubi glas i ne može da zove u pomoć. Životinja, znači, preuzima glas, a zatim sasvim lako dokusurava preplašenog čoveka. Ali ovaj ovde nije vuk, ni bilo kakva divlja životinja, on je čovek, ali je sa prvim pogledom smrznuo u meni sve – krv, pogled, glas. Otvarala sam usta, htela sam da viknem tati da ga ne pušta u kuću jer sa sobom nosi zlo, ali bezglasno sam otvarala usta gutajući hladne grudve vazduha. Bila sam nemoćna da se borim protiv sudbine.
On, tim krvavim i zlobnim očima, stalno usmerenim prema meni, bio je pravi mermerni spomenik koji stoji pored kreveta. Seo je polako i bez reči, seo je i tata, počeli su odmah da jedu, a krvave oči nikako da me puste iz svog kruga zle moći.
Ne znam koliko je to trajalo, možda su svi hronometri stali kao u gluvo doba, kada mi je tata pogledom dao znak (da li je i on osetio miris smrti) da idem u svoju sobu. Teškom sam mukom krenula i pošla ka svojoj sobi, uopšte se ne osvrćući natrag, ali sam znala da krvave oči zloslutno prate moj izlazak.
U svojoj sobi nisam našla očekivani mir. Munje i grmljavine su mi ličile na dečiju zvečku u odnosu na Zlog Čoveka koga sam ostavila sa ocem u sobi. Krevet mi je postao arena crnih slutnji. Mesto na kome sam noćima sanjala Zlog Čoveka spremalo se za doček sudnjeg časa – okretala sam se na sve strane, krkljala, vikala, plakala, čupala kose. Čekala.
Iščekivanje se odužilo isto kao i strašna oluja. Možda je Zli Čovek ipak otišao, ili možda nije bilo nikakvog čoveka, možda sam samo sanjala – javi mi se spasonosna misao. Možda je otac... možda...
... Škripnuše vrata. Tamna raka. Krik mi se zaglavi u grlu, bila sam nemoć što gleda u svoju sudbini koja ulazi kroz vrata: Crni Čovek je ispunio sobu podrugljivim osmehom i sa osećajem bliske smrti. Prilazio je krevetu kao vuk svojoj nemoćnoj žrtvi, kidao je sa sebe crnu odeću i bacao je po sobi.
Munja.
Zatim mrak.
Mrak.
... Kada sam se osvestila, primetila sam da ležim krvava. Htela sam, ali nisam mogla da plačem, nisam imala snage. U stvari, još uvek nisam bila svesna šta se to desilo, od zaborava otrgla munja je u sred sobe osvetlila Zlog Čoveka koji se polako oblačio.
Kriknula sam na sav glas.
Zli Čovek me je zadovoljno pogledao i počeo je podrugljivo da se smeje. Prišao je da me pomiluje, ali nakon što je primetio da sam postala besna tigrica, pođe ka vratima. Stade za tren, još jednom se snažno nasmeja i izgubi se u mraku.
Oluja se smirivala, a moje oči još uvek su kvasile krevet krvavim suzama. O, zašto nema oca da raskine ovaj krug senki, da ubije Zlog Čoveka, da probudi lastavice koje spavaju u košmarnom snu. A ko zna, možda je i njega Zli Čovek ubio, leži negde u mraku. Nemam prvu ljubav (prva ljubav mi je bio On – Zli Čovek!) da popravi hronometre, da me vrati u život.
O!
O, zašto?
Jutro je polako bistrilo mrak, a između nogu presecala me je snažna bol. Na beloj košulji jasno sam videla tragove noćne more, krvave tragove moje prve ljubavi obučene u crno (!!!), tragove Smrti.
Ležala sam.
Ko zna koliko bih još tako ležala da sobu nije ispunio poznati smeh Zlog Čoveka. U njemu se skupilo krvavo zadovoljstvo od počinjenih zločina.
Smeh se ponovio.
Uporno i bolno za mene.
Ustala sam sa mukom. Noge me nisu držale. Smeh je utihnuo. Gegajući sam došla do ogledala. Pogledala sam se: po licu su se plavili tragovi od poljupca Smrti, oči su bile ispijene.
U dubini ogledala videla sam Zlog Čoveka.
Približavao mi se i smejao.
Panično sam istrčala u dvorište. Jutro je bilo blizu, Međutim, ceo svet je spavao pod košmarnim plaštom noći. Spavale su i lastavice.
Iz moje je sobe dolazio smeh Zlog Čoveka.
Uznemirena, požurila sam ka reci, ka putanjama po kojima sam mnogo puta nalazila spokoj nežne duše. Lutala sam po neravnim putićima i rosnim travama, tražila lekovito bilje, ali ih nisam nalazila.
Ipak, glas Zlog Čoveka za tren nestade.
Naslonila sam se na jedno drvo, ohrabrena i sa željom da se odmorim, da povratim sebi dušu. Nedaleko od mene šumila je Bregalnica.
– Ha, ha, ha, – brecnu me krvavi smeh Zlog Čoveka.
Pogledala sam u pravcu odakle je došao smeh: tamo prazna putanja koja je u daljini tonula u slaboj magli. Ostala sam mirna.
Smeh se ponovio.
U magli sam primetila kako iz nje isplovljava čovečji lik. To je bio On, obučen u crno, sa lišćem po ramenima, sa smrću u očima. Sa krvavim smehom u ustima. Dolazio je ka meni raširenih ruku.
Jurnula sam ka reci praćena zloslutnim smehom. Trske su mi sekle bose noge, udarale po licu. Trčala sam koliko sam mogla, a iza mojih leđa pratio me je smeh Zlog Čoveka.
Izašla sam na obalu Bregalnice. Na njeno najviše mesto.
– Jana, Jana! – slušala sam očev glas.
Krvavi smeh.
Nadošla se reka dole kovitlala. Okrenula sam se, a Zli Čovek samo što me nije zgrabio, njegov sam krvavi smeh osećala u vratu...
– Jana! Janaaaaa!
Kasno je. Već letim u hladan zagrljaj Bregalnice koja mi se širi pred očima, pruža spasenje.
Mirko, otac
Po Bogu je da primiš čoveka i da mu pomogneš u zlu. Ta misao je bila presudna kada sam primio nepoznatog čoveka koji je došao te noći sa burom i nesrećama. Znao sam da se ćerka Jana boji nepoznatih, a njegov mračni izgled i crna odeća sa koje se slivala voda, bacali su senke straha i sumnje čak i u mene. Ali on nije dugo čekao da ga pozovem – čim sam otvorio vrata, on je zakoračio u hodnik, promrmljao nešto i pošao sa mnom unutra.
Nepoznati je, izgleda, ne samo bio prokisao, nego je bio i gladan. Odmah je seo i navalio na moju skromnu, ali ukusnu večeru, kakvu je stalno spremala moja jedinica Jana. Jeo je alavo, a oči su mu šarale nekud van sofre, kroz sobu, možda i na Janu, nisam to mogao da utvrdim tačno, ali one se uopšte nisu zadržavale na hrani, a nisu ni mene počašćavale.
Gledao sam Janu, jadno moje dete, stajala je kao ukopana pored kreveta, gledala nas je i ćutala. Bila je kao uplašeno lane. Hteo sam da se našalim sa njom, da kažem bilo šta, ali sam shvatio da bi to bilo glupo i zato sam joj dao znak da ide u svoju sobu. Tiho, kao dete prestupnik, ali sa olakšanjem napustila je sobu. Nepoznati je sa pažnjom propratio njen odlazak, pri tome uopšte ne prekidajući sa jelom.
Počeo sam da ga propitujem ko je, odakle je, otkud to da ga je put naneo ovamo, u ovu pustoš, kuda misli da ide sutra? Ništa. On jede i ćuti. I gleda u neki tamni ugao sobe.
Izvadio sam vina i ponudio ga da pije, smatrajući da ću time da mu razvežem jezik i da će progovoriti bilo šta. Opet ništa. On halapljivo popi celu flašu vina, promrmlja da je zadovoljan njegovim ukusom, ali ne reče ništa konkretno.
Noć je prolazila, a bura nikako da stane. Negde daleko ludi Mitar je vikao na pse koji su zalutali u njegove torove.
Obojici nam je bilo jasno da po ovakvom nevremenu gost ne može da ode, a da presedimo celu noć, niti sam to mogao, niti sam za tim imao želju. Ponudio sam ga da legne u krevet, u moj krevet, a on je to prihvatio sa zadovoljstvom. A ja sam legao na zemlju, na guber koji sam ispleo dok sam bio mlađi i dok sam imao spretne ruke.
Valjda od umora brzo sam zaspao.
Kada sam se probudio bilo je praskozorje. Bura je prošla, a kroz prozor ležeći sam gledao umiveno nebo čisto kao oko.
Tada sam se setio nepoznatog gosta i očima sam ga potražio u krevetu. Krevet je bio prazan, a na zidu do vrata nije bilo njegovog crnog šešira koji je okačio kada je došao, kao znak svog dolaska. Najverovatnije se probudio ranije i otišao, bez zbogom i hvala... Možda...
Tada, sećajući se kako je noćas gledao Janu, nove su sumnje napale moje misli. Skočio sam kao ujeden od zmije i potrčao ka sobi dragog čeljadeta. Treskom sam otvorio vrata: krevet je bio prazan, krvav i razbacan – surovi svedok jezive noćašnje borbe na život i smrti, koja se dešavala ovde, a bez mog znanja.
– Jano, Jano! – drao sam se kao u nekom teškom snu – gde si kćeri – govorio sam tražeći je ispod kreveta, u uglovima sobe, u šifonjeru, znajući da je nema, ali ne znajeći šta da radim. – Jano!
Prazna soba mi se zloslutno pokazivala.
Istrčao sam napolje, zgrabio sekiru i jurnuo prema stazama po kojima je Jana često prolazila. U meni je bila neka nada da je živa i da se negde krije.
– Jano, Janooo! – drao sam se kao lud, plakao kroz rosne trave u kojima se stidljivo ogledalo rano jutarnje sunce, napinjao se, udarale me po licu tek ozelenele vrbove grane. Zatim sam trčao kroz trske, kroz blato, vraćao se natrag, pa opet trčao.
Izašao sam na obalu Bregalnice. Dole su njene tamne i hladne vode nemirno tekle ka zapadu.
– Jano! Janooo! – kriknuo sam glasom koji je kidao grudi.
Jeziv odziv mog krika prošetao je između obala.
Negde dole kao da sam čuo tupo padanje u vodu i taman krik.
Na suprotnoj obali, na suvoj grani, stajala je crna ptica i nemo mi se smejala.
– Janoo! Janoooo!
Potrčao sam pedesetak, možda stotinak metara prema dole i stao pored velike strmine ispod koje se Bregalnica penjala i snažno vrtila svoje vode. Gledao sam u njih i nemo tražio odgovore na pitanja koja sam celog jutra sebi postavljao. Oči su počele da pretražuju obale reke, sa obe strane, a zatim da šetaju niz uzrujanu vodu. Primetio sam, možda tridesetak metara niz vodu, kako se nešto beli. Pomislio sam da je to pena besne reke, ko zna, ustvari, šta sam pomislio, možda sam se samo plašio istine. Bacio sam kamen na tu belinu i on je udario o nešto tvrdo.. Potrčao sam.
Pena je polako postala bela košulja, ona ista košulja koju je nosila moja kćer. Skočio sam uopšte ne razmišljajući da voda može da me odnese. Propadao sam u hladnu vodu do prsa, ona, prokleta, pokušala je da me povuče ka sredini, ali želja (crna želja moja!) me je činila tako snažnim da bih pobedio vodenu stihiju i hladnoću koja mi je kao britva sekla grudi.
Izvukao sam hladni leš umotan u belu košulji. To je bila moja kći, Jana, crna rana moja. Podbula, pomodrela, sa krvavim tragovima po beloj košulji koje ni Bregalnica nije izbrisala, sa očima koje mole za pomoć i koje me okrivljuju.
Držao sam je u rukama i stajao u hladnoj vodi. Kao ukopan, bez volje za bilo šta. Ustvari, kuda bih išao sa mrtvom ćerkom u rukama? Sa mojom mrtvom nadom? Drugo nemam ništa. Ona mi je bila potpora, moje jutro, moj san. Sada – ništa. Hladna reka, i mrtvo telo, i hladne suze koje teku iz mojih prokletih očiju, (da, hladne su suze jadnika kada mu umire poslednja nada).
Ridam, ali ne puštam glasa. A i zašto? Ko će da čuje i razume moju muku? Ko će da mi vrati nadu? I ne želim da izađem. Zar umesto na venčanje, u grob da nosim svoju mrtvu kćer? Zar umesto proleća, zimu da vratim u moj dom? Ne... Ne i ne...
Moj život je postojao zbog ove lastavice koja bi uvek spavala u ovakvo aprilsko jutro. I moj život će se okončati zajedno sa njenim, ovde, kraj ovih mutnih voda Bregalnice koja mi je toliko godina pomagala da olakšam muke. Drugog rešenja nemam.
Jutarnje Sunce zubato mi se smeje.
(Epilog)
Tog lepog sunčanog dana prelepog aprila kroz šumicu pored Bregalnice išao je čovek obučen u crno. Lice mu je bilo puno ožiljaka i na njemu nije moglo da se pročita šta misli i u kakvom je raspoloženju. S vremena na vreme bi posustao, skinuo šešir sa glave, poglednuo u njega i opet produžio.
Staza ga je nanela na dva skorašnja groba, ograđena rečnim kamenjem. Želeći da zadovolji svoju radoznalost, prišao im je i zagledao se u dva nespretno postavljena krsta, koji su bili znak nečijeg postojanja. Na njima je, s naporom uspeo da pročita isto tako nespretno napisano:
Ovde Počiva Jana Petrova 1974 – 1991.
Ovde Počiva Mirko Petrov 1940 –1991.
Lice mu je i dalje bilo bez znakova nemira, ali oči mu se nisu mogle otrgnuti od tih poruka smrti. Tu, između dva krsta, kao u snu mu se javio lik lepe devojke koja ga je u onoj noći velikog nevremena plašljivim očima molila za milost. Taj mu je tren nemoći ispunio sećanje i neko vreme nije uspeo da ga se oslobodi. Zatim – opet je ugledao dva groba i dva crna krsta. Cinično se nasmejao.
Ali, bledilo lepe devojke opet ispuni njegov vidokrug, ovoga puta mnogo konkretnije i uznemirujuće. Tamo negde, naspram reke, na kraju horizonta, iza krstova, između paklenih vatri, lepa devojka, uz rame svog oca, sa rukama ispruženim prema napred i spremnim da zadave, koračali su prema njemu kao u košmarnom snu. Žmarci su mu prošli kroz telo, za tren je zatvorio oči želeći da ubedi sebe da mu se to samo pričinilo, ali kada ih je otvorio, devojka i njen otac nisu nestali. Naprotiv, oni su bili sve bliže i bliže – više se nije raspoznavalo nežno devojačko lice čije smrtne bore nije pokrilo ni samrtno bledilo, a na licu njenog oca nije bilo one poznate dobrote, već izraz kojim je bio spreman da svakog trena naplati svoju zabludu.
Čoveku u crnom, da li od straha, popustile su noge i pao je na zemlju kao da moli za milost. Pokušao je da ustane, ali kao da nije uspeo u tome, pokušao je i da vikne u pomoć. Ni u tome nije uspeo, zato što su ga oči ćerke i oca prikovale za zemlju i oduzele mu glas. Iz grla mu je izlazilo obično samrtno krkljanje...
... A njihove ispružene ruke već su ga dodirivale...
Čovek u crnom je bio riba na suvom. Otvarao je usta, krkljao, iskolačio je oči. tražio je vazduha,tražio, ali njega nije bilo, grudi su mu bile gotove da se rasprsnu. A ruke, te ruke nežnosti i zabluda, dodirivale su ga i nudile mu smrt...
Najzad je uspeo da se izmigolji iz zagrljaja smrti i u divljem trku pobeže u sive daljine.
Iza njega, Ludi je Mitar vikao u reci i plašio ptice.
|