|
Черкезов рукопис је једна језичка и мисаона сехара о бдијењима и хтијењима човјека, о ћудима раскошне али и немилосрдне природе његовог завичаја и земље Херцеговине која је ауторова опсесија, а он њен заточеник – земље која сурово кажњава и прашта, отима и даје, воли и љуби. За десетак, петнаест минулих година, ратних, поратних и мирнодопских, Златко Черкез слиједи своју мисао, ону најсвојскију којом је изградио чврст концепт живота и свог позива просвјетног радника па ће, засигурно, овај литерарни сањар постати – ако већ није – занимљива појава у нашој заједничкој и свеколикој херцеговачкој списатељској баштини.
Пред лудачку агресију на нашу земљу овај је аутор болно и заморно посматрао столачко, благајско и мостарско небо по коме су процвали ројеви крвавих звијезда, као огњене птице, као топла и, скоро, угашена мала сунца у бескрају. То могаше чинити само онај који је знао вољети, одољети и пребољети, ко је знао трпјети и ко је имао душу за патњу, али и за борбу.
Након почетничких лутања и несналажења, испољених донекле и у првој објављеној књизи „Причај, Брегаво!“, сада се Златко Черкез оглашава новим, смјелијим стилом и изразом, чиме свој рукопис транспонује у солидно и питко поетско штиво у којем постиже оно што је, можда, најпресудније и најдрагоцјеније – стваралачку индивидуалност знатног потенцијала. Тај несумњиви потенцијал је и даље отворен за нова трагања и осмишљавања свог пјесничког проговора, јер Златку Черкезу ваља још доста радити да досегне циљ, што значи да потписник ове рецензије вјерује у виталност овог аутора који импресионира својим изразитим колористичким темпераментом, својим особеним доживљајем завичајних вода и старина, увијек с карактеристичним детаљима нашег миљеа.
То се нарочито запажа у пјесмама: Лебдим, Аксиома, Омркле не освануле, Живот, Дрвени точак на ријеци Буни, Буна, Матица, Урађено, Благај, Сухо корито, Фантазирам, Корак и др.
Читајући ове стихове, стиче се дојам даје Черкезова опсервација толико укоријењена у ово тло, да му није лахко наћи узора у његовој генерацији. Његова поезија је јасна, структурално чврста и логична, увјерљива у сликама и метафорама. Очигледно је да Черкезови стихови имају свој лирски дах, да су рационалност, концизност, па и шкртост њихова одлика. Само понекад овај аутор дјелује наративно, кида и пресијеца ријечи да би их поново везивао у необичне спрегове који имају, гдјекад и немају природну потребу за удруживањем.
У сваком случају, Златко Черкез успијева у „брушењу“ својих пјесама и у накани да, стих по стих испуни једноставним смислом, што је потврдио и с читавом руковети објављених пјесама у часопису „Мост“ у којима, неспорно, своје лирско исказивање доводи до пречишћеног, аутентичног домашаја. Увијек у жељи да настави и слиједи блиставу и пребогату књижевну традицију Стоца, Мостара и Херцеговине, и у тежњи да град на Брегави врати онај духовни и цивилизацијски сјај који је имао, упркос свим недаћама, подвалама и опструкцијама.
У том знаку, аутору честитам и желим нове стваралачке узлете и са задовољством рукопис препоручујем за штампу, уз сугестију аутору да свом новом рукопису дадне наслов: „Сунчани крвоток“, „Ријека живота“, „Гнијезда у срцу“, „Земљана синија“, или како он сам одлучи.
|