|
Густе косе, са својим свиленим краватама и изнијансираним, зналачки укомпонованим бојама одјевних детаља, лијепих манира, он у својој појави има нечег европског, али по срдачности, страсти у љубави и патњи, славенској мекоти и јесењиновској меланхолији те горштачкој опорости он припада овом тлу, братству бунтовника, бој овника, пјесника, боема, заљубљеника зоре и звијезда оданих до бола и болесних од љепоте.
Кисин, дизајнер од нерва, арбитар лијепог понашања (аутор „Пословног бонтона I“, 1990.), колекционар крајишких кулинарских специјалитета („Крајишка трпеза“, 1998), монографичар градова и (некад) великих привредних система ударни дио своје стваралачке енергије посветио је новинарству и поезији. Иако досад није значајније скретао пажњу као лирик, он је, рекли смо, одувијек био пјесник јер своје пјесме није (само) писао него их је живио.
„Црна ружа“ је интимистичка збирка баладичног тона. То је вијенац цвјетова пјесникових љубави. У средишту ауторовог лирског и људског космоса је мајка, чија љубав, пожртвовање, мудрост наткриљује пјесникову животну стазу и даје прави смјер његовом усправном настојању да се не препусти малодушности и изазовима лакших путева. Између два бића: мајке и сина, испреплетена је чврста и богата тканица међусобне блискости, захвалности, уважавања, доброте, однос који има у себи нечег митског и мистичног, блискости која траје и иза границе ограниченог, овоземаљског људског постојања. Мајка се не дозива сјећањем. Она је, невидљива, увијек присутна, она је тиха ватрица која не допушта да човјекову душу испуни тама и студен.
Осим мајке, из Кисинових стихова као из огледала, откривају своја лица и друге жене: оне које су га вољеле, али га нису могле задржати и оне које је он волио, заљубљен у своју фикцију и потребу за страсним мада болним доживљавањем.
У збирци све врви од лица и предјела, познаника и сапатника, друштва за кафанским столом, од познатих фаца, једног ходољупца (Џумхура) са којим је у мостарској Градској кафани пред рат испијао, уз радни договор, прве чаше јутарњег вина до пјесничке и новинарске братије у кафани бањалучког Банског двора, трећи сто лијево, до безбројних анонимних људи и жена које је сусретао и са којим га везује и нешто више од успомена.
Збирка је састављена из писама и пјесама, дакле прозе и стихова. Писма упућена мајци су одмјерена, пажљива и прозрачена надом скорог сусрета, а поезија разбарушена, горка и чежњива, инатна и дјечачки њежна, жељна топлине нечије заштитничке присутности. У њој има дрхтавице, суза, винских расположења, онога што живот пружа, али још више онога што он ускраћује, свега што чини његову непредвидљиву и узбудљиву сложеност.
При том, стиче се утисак да је Кисин писао за своју душу и зато у збирци има више искрености него промишљеног рада на форми. Управо та искреност је онај квалитет који најсугестивније дјелује на читаоца, шушти као шапат од срца до срца у окрепљујућој тишини заједничких људских сјећања.
|