|
Тако је из котарског уреда Гацко јављено да су погинула „три Турчина“, а да их је пет лахко рањено, јер су „испред танета случајно побјегли“; из котара Столац је јављено да су сви муслимани из села Сузим побјегли у село Берковиће; из Билеће је дошао брзојав о пљачкању муслимана и убиству тројице; из Љубиње се јавља да су напади на муслимане извршени у џамији у вријеме јације намаза и да је један убијен, а двојица тешко рањена4. У Извјештају Окружничког војног заповједништва за котар Гацко постаја Шиповица наводе се имена 50-так муслиманских породица које су црногорске комите предвођене Пером Дакићем и Петром Милићем опљачкале, претукле и силовале5. Услијед њиховог дјеловања страдале су породице: Османа Салчина из села Шиповице; Селима Бајровића, Хусе Бајровића, Османа Бајровића, Ферхата Бајровића, Зећира Бајровића, Ахмета Салчина, Бегана Салчина, Мехе Салчина, Мемиша Салчина, Бећира Ленда, Омера Тота, сви из села Стаменице; Алије Скопка и Ферхата Кадића из села Тамелице; Алије Лога (презиме је нечитко написано у Извјештају), Мушана Чолпе, Адема Чолпе, Бећира Чолпе, Алије Чолпе, Омера Чолпе, Мује Чолпе, Хамида Чолпе, Хусе Бећировић, Алије Луковца, из села Борач; Шаћира Фржине, из Почеља; Незира Делалића, Ферхата Делалића, Хамида Луковца, Мехе Окелића, Мује Окелића и Мушана Окелића, из села Мједеник; Пашана Шабановића из села Пода; Смаје Вука, Хамида Вука и Алије Гаџа из села Лончари (назив села нечитко написан у Извјештају); Халчо Рокше, Јусуфа Рокше и Шаћира Гаџа из села Мелеђићи; Омера Чорбе из села Содери; Алије Лога из села Лука; Алије Крвавца из Велике Грачанице; Хасана Бећировића из Автовца; те више породица из села Цернице, које се не наводе у овом Извјештају. Напада на муслимане и њихову имовину било је и по другом мјестим Босне и Херцеговине6. Ако се зна да је од укупних 10.463 земљишна посједника њих 91,15% отпадао на муслимане онда се бар приближно могу претпоставити размјере овог страдања7.
Реакција власти на ова страдања била су врло блага. Да би умирио и одобровољио пљачкаше, који су под маском тобожњег ослобођења од кметства, вршили етничко чишћење муслиманског народа са његових властитих имања, регент Александар је у јануару 1919. године обећао праведно рјешење аграрног питања. То је уствари требало значити укидање кметства и додјелу земље сиромашним сељацима, уз истовремену праведну надокнаду стварним власницима земље. Проблем је настао онда када није било концензуса око тзв. Земљишног максимума, који се у почетку кретао од 57 до 288 ха8. Касније је он проширен на шири максимум, а потом на супермаксимум. На крају је била дата неодређена формулација, према којој земљопосјед може бити оне величине која најбоље одговара развоју државе. Ово је био најеклатантнији примјер замјене теза, гдје се под маском тобожње аграрне реформе спроводило преобликовање власничких односа. Управо је због тога аграрна реформа, у Босни и Херцеговини, постала аграрно питање.
Наиме, истакнуто у форми захтијева српских сељака за укидањем феудалних односа у Босни и Херцеговини, ово питање је у себи носило пљачкашки и шовинистички призвук. Да није тако аграрног питања не би ни било (била би аграрна реформа), јер – Зашто се уствари репродукује аграрно питање и каква му је намјера? Да ли то у Босни и Херцеговини није било познато чија је земља, па је требало успоставити власничке односе? Све се то знало, али је требало власничке односе успоставити на новим, битно измјењеним, основама. Уствари, требало је, под паролом ослобађања од кметства, тј. проглашавања кметова слободним, прогласити их и слободним власницима кметских селишта. Да би се то укомпоновало у законске оквире и да би имало изглед правно ријешене ствари аграрна реформа је добила накарадан облик и сама по себи постала аграрно питање. Значи, требало је замјенити улоге и босанскохерцеговачке муслимане претворити у кметове, на властитој очевини. То је био стварни циљ аграрне реформе у Босни и Херцеговини. О томе свједочи и жалба извјесног Миралем-бега Беговића из Дервенте, коју је овај земљопосједник упутио Министарству за аграрну реформу, 1920. године. У њој је навео да се његова имања одузимају „… без реда, без, закона, без власти, пресуде и ријешења“. Он даље наводи како до земље није дошао „… отимањем од кметова него сам га дјелимично наслиједио од мога оца, а овај од својих отаца или дједова …“. Надаље он напомиње да је молио котарског предстојника да му се „… од којег сељака испослује земља…“, да је сам обрађује и да том сељаку, од прихода даје једну половину9. На овакав и сличан начин је око 100.000 кметских породица у Босни Херцеговини проглашено слободним власницима кметских селишта10.
Треба напоменути да оваквог или сличног спровођења аграрне реформе није било у другим подручјима Краљевине СХС, гдје је истина било одузимања земље углавном од страних држављана (Мађара и Аустријанаца), али су њихови власници били обештећени у потпуности и није им одузимана сва земља, као што је то био случај у Босни и Херцеговини са муслиманским становништвом11. Због тога је и став најснажније политичке странке босанскохерцеговачких муслимана, Југославенске Муслиманске Организације, био да се беглук не може третирати као феудални, него искључиво као капиталистички посјед, те да као такав подлијеже законима који вриједе за земљишне посједе у Војводини, Славонији и другим подручјима Краљевине СХС.
Што се тиче тзв. праведне надокнаде за одузету земљу може се констатовати да она није била праведна, јер је наметнута без консултовања власника земље, те да је била само дјелимично исплаћена. Наиме, рок за исплату од шест мјесеци показао се као нереалан и као такав је послужио само у сврху умиривања оштећених муслимана. Чак је и у 1938. години било преко 5.000 неријешених спорова око надокнаде за одузету земљу12.
____________________
1 У свом прогласу од 1. децембра 1918. године регент је прогласио Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Тек првим чланом Устава из 1921. године ова држава је и званично названа Краљевина Срба Хрвата и Словенаца. Опширније види – у: Хрвоје Матковић, Повијест Југославије (1918-1991-2003), Загреб 2003, 63.
2 Ноел Малколм (: Noel Malcolm), Повијест Босне. Кратки преглед, Сарајево 1995, 224. „Као што смо већ видјели једина права основа за босанске православце или католике да се сматрају Србима или Хрватима бијаше њихов вјерски идентитет, а управо је то, наравно, било оно по чему су се босански муслимани разликовали од њих“.
3 Архив Босне и Херцеговине (даље: А БиХ), фонд Земаљска влада (даље: фонд ЗВ), Извјештај о хајдучким покретима у котаревима Билећа и Гацко, број 3580/19, година 1919. „Сигурносне прилике су у пограничним крајевима с дана у дан то горе, те нема прилике, да би се исте без радикалних мера побољшати могле. Изгледа да је са стране Црногораца односно њихових комита боље речено хајдука план да сва муслиманска села униште и то не само да народ опљачкају и неки дио истих поубијају“.
4 Атиф Пуриватра, Југословенска муслиманска организација у политичком животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Сарајево 1974., 53.
5 А БиХ, фонд ЗВ, Извјештај Окружничког војног заповједништва у Гацку, број 2693/19, 4.4.1919.
6 Слични напади забиљежени су у: Невесињу, Требињу, Коњицу, Рогатици, Бијељини, Маглају, Тузли, Вишеграду, Чајничу, Фочи итд. Опширније види – у: Атиф Пуриватра, цит. дј., 46-65.
7 Нусрет Шехић, Босна и Херцеговина 1918-1925. – привредни и политички развој, Сарајево 1991., 49.
8 Хрвоје Матковић, цит. дј., 142.
9 Нусрет Шехић, цит. дј., 55 и 56.
10 Исто, 52.
11 Хрвоје Матковић, цит. дј., 142. „Од 396 највећих приватних велепосједника 1918. године 310 њих били су страни држављани (међу њима највише држављани Мађарске – 126, затим Аустрије – 112). Тих 396 велепосједника држало је укупно 592.000 ха пољопривредног земљишта. За одузету земљу бивши власници су добили одштету“; Више аутора, Историја Југославије, 422. „Велепосједници су добили око четири милијарде динара одштете“.
12 Нусрет Шехић, цит. дј., 66.
|