|
Бијељина одавно вапи за истинским културним догађајима и садржајима. Више од деценије све се свело на махалски ниво и на митологију и митоманију. Играње са пјевањем и србовањем. Ту су и неки Вишњићеви дани Ђогама, Ногама, Капорима и Бећковићима садржани. Програми су провинцијални. Нема осмишљене програмске концепције са културним садржајима на вишем нивоу који не подилазе и не додворавају се маси и гомили. Култура, то су гусле, тамбуре и слични садржаји. Уз све то све је уклопљено у црквене и религијске празнике и молитвенике.
У том и таквом културном сивилу искрсла је као звијезда Даница једна изложба на почетку августа 2006. године. Наиме, Галерија Миленко Атанацковић и њена нова директорица Ифигенија Василић, историчар умјетности, приредили су ријетко успјелу и осмишљену изложбу умјетничке фотографије. Главни актер изложбе је нико други до Слободан Крстић, мајстор југословенске фотографије и умјетник европске фотографске федерације АФИАП. Ово му је тринаеста самостална изложба у земљи и иностранству. Са истим изложбама посјетио је преко четрдесет градова у екс Југославији и дванаест земаља свијета. Добио је око педесет награда и признања. Ова последња, приређена ових дана у Бијељини, представља сублимацију његовог тридесетпетогодишњег надасве успјешног умјетничког рада.
Изложбом доминирају три жанра, три тематске цјелине: портрет, женски акт и пејзаж. Гледалац односно посјетилац остаје без даха пред сваком фотографијом које плијене својом љепотом и умјетничком вриједношћу. Не зна се која је цјелина љепша или су све подједнако лијепе заједно. Па, ипак доминира и осваја женски акт односно приказ женског тијела, вјечне и непресушне инспирације сваког умјетника, па и Слободана Крстића. Он је ту фотографију довео до савршенства, до перфекције коју свако пожели да има у свом власништву. Овом изложбом и Градска Галерија добија поново оно мјесто које је имала прије 1992. године. Величанствено.
Та ренесанса Градске Галерије поново уноси културу у градски дух Бијељине. Јер, треба се подсјетити да је Бијељина до 1992. године имала најљепши градски трг, градски парк, градску библиотеку, градску тржницу и градску галерију у Босни и Херцеговини. Од свега тога данас само своју праву улогу одражава Градска Галерија Миленко Атанацковић у општем културном сивилу. Трг је претворен у вашарски кич, парк личи на шуму пуну врана, а и остало није ништа боље. Свуд је присутан дух СДС, а без духовности.
Отуда је изложба умјетничке фотографије под називом ЗЛАТНО ДОБА (Три трећине, једно цијело) аутора Слободана Крстића прави културни догађај у посљедњој деценији и повратак старим, а добрим временима Градске Галерије. Све честитке и организаторима. А ко изложбу не посјети биће ускраћен за дивну културну љепоту.
|