|
Двосмисленост стоји уз узбуркану слику
непомичног стабла ироније.
Па онај портрет на којем не егзистира чак
ни једна црта личности.
Сила која се протеже путем вјечности,
не осврћући се за осталим документима импресије,
поставља печат на грудима овоземаљских вукова.
Реалност не постоји,
само је имагинарна и прати нас баш попут сјене,
не одваја своју јачину од нашег бића.
Увијек нас надовисује,
покушава нас прогутати својим тамним,
недохватљивим притиском,
а ми никако да се пробудимо из овог сна.
|