|
Најновију Вулевићеву књигу „Пртљаг снова“, коју чини осам прича, не одликује класистички концепт иако још увијек, ако је у питању добар писац, може имати вредносне потенцијале. У пишчевим причама свијет се доживљава и тумачи кроз неку врсту сновидбене призме, не склањајући живот и њене избочине у страну. Напротив, он се исказује као језгрични простор при ткању необично рељефираних људских судбина.
Иако се бави судбином личности, њиховим ерозивним стањима и патњом, писац их сагледава и кроз сочиво историјског контекста, пошто су та два феномена у многим случајевима зависни. Посебно кад се ради о мистерији зла, које се неумитно простире по диктату слијепог идеолошког назода. Никако да се човјек ослободи његове разорне присутности, која нажалост најчешће наступа у име тобожњих људских начела. Иза њих, у непојмљивој варијанти ничу логори за политичка заточења.
Један од њих је логор Невид, лоциран на пустом каменом острву. И кад се писац не бави том темом, еха апсурдне драме управо проистичу из њеног пакленичког извора. Она су, рекло би се, надовезујућа. Без могућности да нестану. На таквој основи писац је творио окосницу својих прича, уносећи у њих ирационалан набој. Невид је у ствари метафора безнађа. Оно настаје онда када се потру разлози живота. И када се умјесто њих издигне ништавило. Слично гомили леда који се топи.
Изгнаник из Невида осјећа свуда туђинство. Он га у меморији раствара и крије, јер се увијек плаши нових страдалничких искушења. Улазећи у скривену зону његове свијести, писац је својим причама откључао дотад затворена врата изгнаниковог страха, албумирајући га као сцене језе. Или као редукт условног постојања, препуштеног безвољности и амнезији.
Сам интензитет приповиједања говори какве плиме опсиједају душе изгнаника. Налетом су жустре, па је и писац узвратно слично реаговао. Нарочито код маркирања зла. Можда је поетска превласт у приповиједању допринијела таквом услову. Поетско у причи има дејственији флуид и њега је Вулевић издашно користио. Ту не мислимо само на динамизацију радње, него и на коришћење језика као асоцијацијског ентитета. Њему полази за руком да и иронију „пресвуче“ поетским наплавом. А то није лако. Аутор пажњу поклања само оној врсти евокације која даје ефекат. Искуства из ранијих књига помогла су му да зрело разлучује празан од пуног хода. Имагинација је један од услова да се то схвати као исплатив наум.
Вулевић на веома рафиниран начин боји све врсте прекорачења. У збирци је обухватио не само она која су се одигравала на Невиду, него и ова потоња, која су до грла огрезла у преступу. Зло је увијек са дубоким корјеном трагике. Разумљиво је што је таква тема у средишту пишчеве евокације. Она му нуди дубински слој, дакле проникнуће у скривене свјетове човјекове нутрине, која се мора експлицирати путем упечатљивих опсервација. Мало је који писац у нас, у оваквој врсти тематике, успио да споји у јединствену цјелину доживљајни ресурс и моћ транспозиције као Вулевић. Он умије да пронађе и искаже метафизичко у свијету стварности, у нама. Просто сам фасциниран његовом способношћу ономатепоеисања људских порива путем мајсторски избрушених спознаја и обриса. Све су ове приче неки облик бравурозне ироније на вријеме пакла које нас заогрће тугом тамнине и удеса. Рекао бих без моћи да уклонимо страх пред зјаповима живота.
И да би хтио човјек се не може одвојити од прошлости. Не само од прошлости него и од простора за који је везивао своје битисање. Он има чврсто настањење у свијести и кад је одатле физички нестао. Постоји да би обеснажио вољу и пресјекао пут сваком уздању.
Простор Невида је рођен за пресликавање. Ваљда зато што је зло реверзибилно и реметилачко. Вулевић га запажа и иза кулиса привидно срећне средине. Тамо је притајен. Чим му се пружи прилика претвара се у чудовиште. Множи се брже од рибље млађи. Преобликује сан у кошмар. Идеју у гротескни одјек. То су најбоље осјетили браћа пакла, Невиђани.
Ток пакленог времена тешко се обуздава. Има јак замах и кобне посљедице. Кад га освешћење избаци из седла, остају ожиљци. Запосједну сјећање траумом. У причи „Орхидеја дуе“ писац меморише опаску једног друженика снова овим ријечима: „Кад мука прође настаје досада“. Као што се горко искушава сужањство, слично се искушава и самоћа. Невиђани су њени најоданији власници. Скоро да се свака илузија завршава њоме. Једино јој се опире др Баро. Мисли да зло постоји да би му могли заврнути шију. Сам даје рецептуру за то. И поред искуства из Матхаузена и Невида, тешко увиђа да је зло стамено и неотклоњиво. Да га људи потхрањују својом несавјешћу. Узалудно је докторово трагање за смислом свијета. Прометеја је замијенио Равнодушник!
Вулевић супремантно ревалоризује адске истине са којима се човјек носи цијелог живота. Острво Невид му је послужило да им дотакне дно, размичући му границе удеса. У причању се писац служи и неком врстом есејизације штива, мислећи да ће њиме потпуније разоткрити бројне драме животних дешавања. Кад томе додамо и поетски печат ове прозе, постаје јасно да је такав вид комбиновања у сфери креацијског поступка уродио жељеним плодом.
|