|
У Скандинавији постоји достатан број босанских и аутора и дјела које је неопходно студијски презентирати, описати, класифицирати и верифицирати. Намјера ми је да дио студије посветим најважнијим ствараоцима, њиховим биографским и библиографским подацима, те њиховом особном мишљењу о бх. литератури у дијаспори, релацијама према бх. литератури, с једне стране, те актуелној литератури „земље домаћина“, с друге стране. Шевко Кадрић је један од њих.
|
|
Муратспахић:
1. Какво је Ваше мишљење о књижевности бх. дијаспоре, њеном имену и значају, те како у том контексту видите своје новије стваралаштво у Шведској?
Кадрић:
Књижевна бх. дијаспора, баш као бх. дијаспора уопште, је лимитирана околностима под којим је настајала (мислим и на ону ранију а посебно ову садашњу прогнаничку). Прогон, тортуре, неизвјесност пријема у земљама азила и касније популистичко организовање.
Иако би по околностима њеног настајања (рат, прогон, геноцид и сл.) било очекивати да су теме писања удесетеростручене, да су потенцијални писци устростручени али стимуланс и домаћина (Шведске, Норвешке и Данске) али и стимуланс организације Босанаца (мноштво бх. савеза) је депримирајуће.
Домаћину (Шведској) је босански писац као и сви страни писци, само културни декор, и ако то она тако не дефинира, у пракси па и мом личним искуством и искуством издавачке куће „Хамлет форлаг“ је могуће ту тезу доказати.
Организованом дијелу бх. дијаспоре су наметнути неки други прагматични садржаји бављења гдје напросто нема босанског језика и културних садржаја који га промовирају. Користећи слабост шведског система помоћи удружењима грађана, двије босанске интересне групе (вјерски службеници и власници ресторана) су се понајбоље снашле. Ресторанџије су понудили и подметнули ресторане и кафане под бх. удружења а тефериче као садржај, вјерски службеници своје вјерске садржаје и иконографију. Проблем је што ислам као религија па и онај код босанских муслимана не стимулише матерњи језик (у случају Босанаца босански) већ арапски, не стимулише европску културу гдје су сами Босанци врло значајни, већ туђу. Ако се боље погледа европска култура онда она стоји на три стуба, стубу књижевности, музике и сликарства односно употребљене слике и језика. Они су опет изашли или одњеговани до данашњег нивоа у цркви. Велика имена и књижевности и сликарства и музике су управо отамо изашла да би касније могли да се осамостале и надрасту своје мецене (цркву). Оно што може бити понос Босанцима то је чињеница да су управо они инспирисали потискивање туђих језика из цркви а враћење матерњег. „Босански богумили су инспирисали протестантизам“, написаће шведски хисторичар Ханс Фурухаген. То имплицира и нека друга питања бх. књижевности и њених писаца али не само њих (Андрића, Селимовића, Мака Диздара, Хамзе Хуме…) Ови други њих не би узели да смо их ми знали чувати…
|
Шевко Кадрић
|
|
Муратспахић:
2. Шта је, по Вама, позитивног, а шта негативног, донио избјеглички живот у Вашем стваралаштву?
Кадрић:
Фаза одвајања од Босне ме лично одвојила од језика на ком сам понајсигурнији (босанског), медија који су ме инспирисали (студената), научних часописа, дневних новина „Ослобођење“, ТВ, али и од научних скупова и тема којим сам се уобичајено бавио (ваннаставни садржаји, конфликти социјалне средине са животном средином – тзв. еколошким питањима).
У новом амбијенту, новим околностима сам се у почетку наставио бавити екологијом а онда и босанским идентитетом посебно у њему феноменом богумила.
У литерарном смислу сам се наставио бавити социолошким феноменима само их сада уређујући као новеле, до романа као захвалне форме. (Дискриминација жене, сегрегација усељеника, незајажљивост капитализма и потрошачке свијести…)
Позитивно је ето то што сам овдје макар и силом имао времена, имао техничке могућности писања и стварао могућности штампања и себи и другима. У књизи „Све моје књиге“ сам описао тежину и сложеност тог посла, да је могло бити боље могло је, али сам учинио доста тога што може бити искуство усељенику па и шведском писцу.
Муратспахић:
3. Како видите однос бх. стваралаштва које се развија у цијелом свијету и стваралаштва у домовини, то јест, Босни и Херцеговини?
Кадрић:
На жалост овдје се не може говорити ни о каквом осмишљеном и планираном односу. У питању су спонтани и индивидуални пројекти и садржаји који повремено окупе групе стваралаца, час филмских, па онда драмских, пјесника, писаца и сл.
Кад су у питању писци и књижевност онда дуго времена писцима из матице дијаспора је била логистичка база и ништа више (слично је било и са политичарима). Босански, баш као и шведски и било који други писац на овој планети, је самим тим писац што слави свој језик у свим фазама његове употребе од поздрава, молитве до писања о свим коцкицама што живот значе.
Муратспахић:
4. Како видите однос стваралаштва бх. писаца у Шведској (и осталим земљама) и актуелне шведске литературе. У коликој је то мјери и шведска књижевност, с обзиром на објављивања и на шведском језику?
Кадрић:
Не треба се плашити да ће један босански писац престати бити и босански чим му књигу објаве на шведском језику, данском, хрватском… Садржај писања одређује једног писца. Андрић је тим босански што из сваке његове реченице Босна говори, о намјери, контексту је могуће говорити али садржајем је он јако одређен. Исто је и са Селимовићем, Андрићем, Јерговићем и другима и на шведском језику.
Истина из фазе кад су босански писци искључиво писали о Босни и Босанцима сад долазимо у фазу кад и даље они о њима пишу само сад их сучељавају новом свијету у ком они битишу, у ком њихова дјеца добивају нови помијешани идентитет. Ни ту се не мора много изгубити у босанству, оно може бити оплемењено, као и што са њим може бити оплемењена ова нова средина. Бјежање у изолацију и овдје и тамо је кобно, немање изграђеног односа према сопственом идентитету је још кобније. Швеђани прихватају ЕУ до мјере у којој се сами не губе, то би могао бити принцип и Босанцима, али је услов да знају ко су.
|
Љубо Ковачић: Љубавни плес
|
|
Муратспахић:
5. Колики је допринос наших писаца у процесу међусобног упознавања шведске и бх. литературе (преводилачка активности)?
Кадрић:
Тај однос је пропорционалан ономе што смо у њега сами уложили или оном шта домаћин у њега улаже. На прсте се могу набројати људи који су схватили да је књижевност најкраћи пут до разумијевања „наше“ и „њихове“ културе, најефикасније средство за рушење предрасуда једних о другима. Швеђанин је рачунао на странца као јефтину радну снагу, као политички декор али не и ствараоца културе, па ни писца. Међутим овдје се скепса мора потиснути чињеницом да је индивидуалним напорима и хвале вриједним искорацима изникла једна нова литература осликана десетинама књига које као у стакленој призми преламају неколико свјетова творећи један нови, помијешани, нама и њима обогаћени.
Муратспахић:
6. Које нове вриједности доноси ова литература?
Кадрић:
Прво босанска литература, али босанска култура уопште одувијек је била симбол тог оплемењивања, прожимања, додира. Па и ова оплемењена Шведском или шведска оплемењена Босном, може да има обостране важности за обје културе. Толико је тема о којима Швеђани пишу од којих можемо учити али и тема које нису биле поруке са руба физичке егзистенције, изазване вољом других и другачијих. Швеђани су имали својих тегоба са којим су се одхрвавали на други и другачији начин и градили стабилно друштво кроз вријеме преносиво. Генерације су од прве плате шпарале за пензију и касније је у миру уживале, уређивале градове и регије за оне који долазе, код нас ни једна генерација не прође да страхоте рата не упамти, разарања градова, паљевина али и то су искуства и то су теме, на крају крајева носиоци тих искустава постају неке нове комшије. Рецензирајући моје загубљене слике, књижевни критичар је написао да ја имам шта да кажем. Десетине и десетине Босанаца, на хиљаде усељеника у овој земљи имају шта да кажу али немају прилику а сами не знају да је створе.
Муратспахић:
7. Плус: Питање које мислите да нисам поставио, а сматрате га важним?
Кадрић:
Књижевност босанска као и свака друга је више од писања. Писац тражи публику која ће у свом животу уз сам живот конзумирати и његово дјело. У том смислу Босанци су народ рођен са фелером а босански писци са три. Оне које одређују католицима одмах у хрватске уписују, православце у српске а треће ниучије, њих касније узима кад ко и кад хоће. Андрић је феномен који је и хрватски и српски и босански, вјероватно му то и наглашава и утростручује његово босанство. Селимовић је у својој Босни остао и без посла и без стана, у издераним ципелама ходио градом а кад су га у Београду објеручке прихватили и у Босни је добио на цијени или се на њему нејач до данас изживљава.
Разговарао: Изет Муратспахић
|
|
Задња измјена: 2006-12-23
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|