„Моћи волети нешто из дна душе, значи, осећати се песником“
Хамза Хумо
У своједобно поприлично занимљивој књизи Драгослава Адамовића, аутор је шездесет петерици пјесника поставио једно те исто питање: Коју своју пјесму највише волите?
Изненађење је било потпуно. Већина пјесника се опредијелила за пјесме које и нису биле најпознатије и најомиљеније међу читаоцима. Тако је и Хумо изјавио: „Највише волим пјесму Друговима послије дванаест сати зато што су осјећања изнесена у њој најдоминантнија кроз мој живот. Могао бих да кажем да сам у њеним стиховима дао садржај мога живота.“
Истински пјесник никада не пише о људима, стварима или о свом интимном животу ако то није довољно проживљено и зрело за пјесничко моделирање. Сасвим је логично да пјесник откида дијелове свог живота, усељава их и овјековјечује у стиху (као у смислу прве цитиране реченице). Друга цитирана реченица је животно и поетички везана са првом и она пјесму означава његовим духовним садржајем, комплексним стањем његова духовног живота, односно, његове поезије јер је пјесма, у сваком случају, резултат пјесникове духовне активности, па отуда, ваљда, и знак једнакости између садржаја пјесме и онога што се зове унутарњи живот. По Хуми, дакле, постоји велика вјероватноћа у сличности између његових личних тјеснаца и ширина његових – мотивских, али и тематских интересирања у пјесми.
И по томе како јој је пјесник понудио предност, пјесма постаје интересантна и могућа за дубљу опсервацију. Како на плану трагања за садржинским торзом његове поезије, тако и у смислу језичке градње стиха. Интересантном би се чинила и могућа провјера пјесничке искрености о томе да је ова пјесма, уистину, стјециште свих осталих.
|
Ненад Радановић: Брвнара, уље на платну, 2002.
|
|
Пјесма, и иначе, подсјећа на животну реминесценцију не само по употреби вокатива множинског облика именице „пријатељи“, синтагме „пријатељи прошлости и нових дана“, него и по начину како се разјашњава нутарњи живот и изриче лично људско осјећање. Два поетска локалитета(„моме завичају“ и „о овом граду“) разлијевају се у девет структурално различитих строфа. Четири строфе (I, IV, V, IX) у првом полустиху исто су написане:
„У моме завичају јаблани шуме,
У моме завичају модре се воде,
У моме завичају пјевају пјесме,
У моме завичају виноград зори“
Оваквим пјесничким маниром пјесник успијева проширити хоризонт завичајних контемплација у домену завичаја као питомог крајолика; завичаја богатог исконском бојом, идиличним ритмом живота и благим музичким тоновима; до завичаја с којим смо у потпуној преданости обузети тишином и радошћу или, пак и носталгијом ако смо одвојени од њега. Завичај је у овом случају осјећање које нас својом снагом надраста и чини нас захвалним што нам је баш он подарио душу ничим помућену у коначном доживљају животне ведрине. Завичај је утока нашим туробним мислима, али и прибјежиште од свеколике животне бездушности и суровости.
Није за очекивати да Хумин завичај искрсне као насилно исфорсиран амбијент пун херцеговачког бљештавила, још мање га требамо очекивати као декорацију пјесничкој ситуацији, али би било погрешно не видјети га као сликарски спектар различитих боја који управља емотивним нивоом пјесме. Користећи се завичајем као темом, Хумо употребљава и поетска средства којима биљежи природу. Искуствене, слушне и видне сензације моделирају његов доживљај. Ни звучно, оне нису клишеизиране, оне се оглашавају шумом јабланова и борова, шапатом ствари, гугутањем гугутке и оним најжељенијим: криком птица у башчи. Основна емоција сва је стала у завичајни оквир. Звучна артикулација се хуманизира бираним и необичним епитетима („Очински шуми роб“). Дакле, и с овим се открива особена звучна оркестрација Хумине пјесме на коју су многи указивали. У завичајном колориту топе се најразличитије нијансе херцеговачког крајолика у његовим плавим мјесечинама и сунчаним врелинама на крају топлине или хладноће завичајне боје. Видне сензације се мијешају са термичким доживљајем у виртуозности Хумине језичке комбинаторике исказане кроз чешћу придјевску употребу, поимениченим придјевима, именским предикатима чешће него глаголима (виноград зори, модре се воде). Потпуне завичајне доживљености, ипак, не би било без пјесничке искуствене потврде о вриједности завичаја. Оквир интониран кроз исказ „у мом завичају“ је двоструко дводимензионалан. Он је и почетак, али и крај пјесникова живота као што је почетак и крај саме пјесме. Али је у тај оквир могао стати и сав живот његова града који је за пјесника „грамзљиво сплетен чвор“ у којем постоји интима обавезних боемских пјесникових ћаскања са себи сличнима, дрхтај пјесникове несанице у грчењу прстију, јецај срца и мисао што поетску нутрину разара јер постајемо „све мањи и све тањи“. У почесто грубу стварност у стању се, ипак, уткати завичајна жица која бруји паганском радошћу, топлином родитељског скута и пуноћом херцеговачке боје.
Завичајно је у сталној опреци с оним што подразумијева значење „овом граду“ и што џиновски расте уз сиједу људску влас. Завичајна боја, слобода простора и звуци у различитим су премазима, а они су све гушћи и безобличнији што су ближи „овом граду“. Завичајне пјесме, звијезде, радост произишла из једне својеврсне љепоте у невиђеној је супротности са свим што је незавичајно. Ако се Хумо оптерећен супротстављеношћу тих двају мотива и огласи:
„У мом завичају највише има
Камења и биједе босе“,
не ради се о људском клонућу, него, највјероватније, о поновљеном увјерењу о опсесивној моћи завичаја, почетку човјековог аманета или што је вјероватније о извјесном крају поетске посланице:
„Па, ипак, кад једном склопим очи,
жеља ће посљедња бити:
да ме се моји другови сјете
и да ме пут југа носе“.
Пјесник физички живи „у овом граду“ и осјећа да му другу душу треба дати, да му треба више осмијеха (јер су они киша душе), више топле мисли, више борбе што води људској срећи, искрености („на длану срце своје“), више једноставне паганске спонтаности, свега онога што ће дијелове завичајности у нас уселити. Треба се одрећи мрачних сплетки уз шуштај новца, досаде што је „болест дама“ и замијенити их духовним осјећајем среће:
„Ја волим живот, пјесму, жене,
пагански нерв у мене бије,
ја волим живот и бијеле дане,
волим га када кошава брије“.
Откривање властите хедонистичке мотивско-идејне опсесије код пјесника је граничило са поступним откривањем. Већ ју је наговјештавао у атмосфери осмијеха, бујици ријечи уз чашу, топлој мисли. Овај дитирампско-пански акорд открива се и у његовим причама са љубавном тематиком, у сагама пуним сензуалности (Прича о Јасики, Севдалијина љубав) као и у његовом лирском роману „Грозданин кикот“. Ту се откривају основни валери његове лирске интиме коју радо исказује изричајима у презентској форми („ја волим…“).
Хумо је пјесму „Друговима послије дванаест сати“ означио као свој унутарњи лирски мозаик, да би дванаест година касније признао: „А ту Лабудову пјесму највише и волим. Јер, чини ми се, то је круна свега што сам написао…“
Опет је Хумо изненадио читаоце. Зашто, баш, ова пјесма? Је ли због тога што је пјесник, готово родитељски, био заљубљен у њу. Је ли због тога што је она значила и опроштај од поезије или због јасно исказаног израза резигнације да се у пепелу приспјеле старости не може више пронаћи жижак обновљених чула. Чула су занијемила над понором разрушене младости. И овдје, још једном опомиње на завичај, али тихим гласом, и на југ са жељом да му се немоћан преда. Плурална именица „пријатељи“ из пјесме „Друговима…“ нестала је, нема је, чак, ни у облику једнине, па се пјесник тужно исказује на почетку прве и друге строфе:
„Знам, нема те, друже“.
Ипак, не одричући се, он је преображава у „виноград, модар што низ бријег силази“. Нема, нажалост, више ни атмосфере која се везује уз стих:
„Радост је моја топла мисао“,
јер се она готово сва редуцира на афирмацију о властитој непролазности макар се она свела на спознају о неспојивости буре (младости) и тишине (старости). Пјесник је, чини се, био више наклоњен овој пјесми због својих унутарњих вјетрометина, него из артистичких разлога, јер она ни по чему не открива нове поетичке нијансе.
|
|
Карлос Монге (Мексико):
Тројство |
|
Шиме Видулин (Хрватска):
Облак |
|
Кипарска колонија „Радобоља 006“ |
|
Логично је запитати се: Камо су нестала Хумина снатрења извезена љубавним, рекло би се, и еротичним нитима која су готово редовито чинила експозицију Хуминих пјесама? Атмосфера је била најчешће ноктурнична и изнијансирана од полутаме сутона до плаветнила магичне ноћи. Мјесечина и еротиком натопљена природа ликовна су експозиција многих Хуминих пјесама. Еротична спознајност и љубавне сање у језичком смислу увјетују појаву негација и двоструких императива, па и вокатива: „Он није, није“ (Никад), „О није, није нико“ (Немир), „О, није ништа, ништа“ (Преплашена), „Чуј ме, о чуј бијела Фатимо“ (Грешни мујезин).
И тамо гдје није очекивана, еротика је присутна. Опроштај с Мостаром пјесник доживљава као опроштај са свијетом. Њему је одлазак из Мостара исто што и несретном паганину одлазак љета или јесени. И попут природног циклуса који је сав у обнављању, тако и у Хуминим мислима изникне дјечаштво из прошлости, родни Мостар, као и нова радост кад се своме граду долази. И у том и таквом доласку мотиви роднога града бивају обојени еротским доживљајима и симболима: Минарети тада изгледају као блудне жене што се мјесецу нуде; мјесец, готово увијек, сребрени женска тијела, али ни тада она немају својства брончаних фигура, него – она грле јастуке, у грчу се ломе док мјесечев трак „пјаним шапатом звони, звони“.
Код Хуме је виноград често омеђен простор еротских наслада. Пантеистички доживљај свијета овим је добио идеалан сценски декор за љубав. Виноград, вино, презрели гроздови и лишће винове лозе као простирка позивају на блуд. Сви ти симболички знаци плодности као да су посуђени из Дионизијевог митолошког вијенца.
Код овог пјесника, иначе, разликују се два различита доживљаја љубави (М. Ризвић). Први је онај „кад се сунце церека“ (мушки) и други, „кад мјесечина изгрије“ (женски). Дневна љубав је више панска и свјетлосна, а ноћна, ноћна је најчешће отворен позив на љубав, помало оптерећена грчем „сребрних“ тијела.
Изразита облина и процвала страст своди опис Хумине жене готово до бизарности. Она тијелом зове и никад се невино не оглашава, па макар то било и иза мушебака или као заробљеница у тјескобној тишини собе, или у авлији. Гласа се кикотом, вриском, разблудним смијехом. Она је најчешће незадовољена нимфа, ријеђе, пак, она која се налази на размеђу путености и спиритуалности и која би могла бити наслијеђена из севдалинке. Пјесничка спознаја и нас води до закључка да од такве љубави спаса нема. Она је истодобно колико проклетство, толико и наслада. Она ће најчешће доћи као гола страст:
„О тонем у теби жено,
тонем омамљено,
тонем у пјене вреле мекоте,
и крвљу стварам нове животе“.
Такву жену Хумо, иначе, не кори. Он за њу има пуно разумијевања:
„Крв је сатана или бог“.
А кад се снага оспе, кад се крвоток смири, кад чула још једино осјећају трагове претходне набрекнутости, једино још остаје порука: Љубав се не може само пробати. Она се мора живјети.
____________________
Литература
1. Хумо, Х., Изабране пјесме, „В. Маслеша“, Сарајево 1968.
2. Поповић, Р., Књижевни разговори, „В. Маслеша“, Сарајево 1970.
3. Ризвић, М., Изнад и испод текста, „Свјетлост“, Сарајево 1969.
|
|
Задња измјена: 2006-12-17
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|