|
(академику Недјељку-Неђи Шиповцу)
Тако ми свих девет сила
Смиља и ковиља,
Развјетрене трине девасиља,
И тако ми мраза свих сурових зима
„И ја сам овдје најприје, угледао сунце
И сјај бијела дана.“
Злаћене зраке сунца скупљао у букет
Сијао преко њива, међа и гомила,
Пространих љескових поља,
У цвркут ласта, у крик вране, у јастребова крила;
Преко некропола убогих богумила
Преко високих гора и снијежног Зимомора.
Најоштријом од њих хитао врх влешких стијена,
Голицао сухи калац, да у пламен плане
Над посљедњим дахом Заломке уморне.
…
Тако ми мог Невесиња,
Ја сам овдје први пут збиља,
чуо бабин езан, на намаз стао
и срце шехадетом обрадовао!
|